queeria's blog

Tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, na osnovu svog ovlašćenja iz člana 18 Statuta Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (u daljem tekstu: Statut Međunarodnog suda), optužuje

Radovana Karadžića

za: GENOCID, ZLOČINE PROTIV ČOVJEČNOSTI, KRŠENJA ZAKONA ILI OBIČAJA RATA i TEŠKE POVREDE ŽENEVSKIH KONVENCIJA IZ 1949. GODINE, kako slijedi:

Optuženi

1) Radovan KARADŽIĆ je rođen 19. juna 1945. godine u opštini Šavnik, danas Republika Crna Gora, Savezna Republika Jugoslavija.

2) Radovan KARADŽIĆ je bio jedan od članova osnivača Srpske demokratske stranke (u daljem tekstu: SDS) koja je u Socijalističkoj Republici Bosni i Hercegovini (u daljem tekstu: Bosna i Hercegovina) osnovana 12. jula 1990. godine. Od 12. jula 1990. do 19. jula 1996, kad je dao ostavku, Radovan KARADŽIĆ je bio predsjednik SDS-a. U tom je svojstvu, između ostalog, predsjedavao sastancima Glavnog odbora SDS-a.

3) Radovan KARADŽIĆ je dugogodišnji saradnik Momčila KRAJIŠNIKA, bivšeg predsjednika Skupštine srpskog naroda u Bosni i Hercegovini (u daljem tekstu: "skupština bosanskih Srba") i člana Savjeta za nacionalnu bezbjednost i proširenog Predsjedništva takozvane Srpske Republike Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: "srpska republika") i Biljane PLAVŠIĆ, bivšeg člana kolektivnog Predsjedništva Bosne i Hercegovine, vršioca dužnosti predsjednika srpske republike, člana predsjedništva srpske republike i potpredsjednika Republike Srpske.

4) Radovan KARADŽIĆ je postao predsjednik Savjeta za nacionalnu bezbjednost srpske republike 27. marta 1992. godine.

QUEERIA - Centar za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti iz Beograda pokrenuo je malu internet kampanju "ZLOчинац" kao odgovor na slavljenje Radovana Karadžića kao srpskog heroja i na postere s njegovim likom s potpisom "србIN", koje je štampao "Obraz".

Ovom kampanjom želimo da pokažemo drugu stranu srpskog društva koja ne slavi ratne zločince, koja ih ne proglašava herojima, koja ih se stidi i koja uporno insistira na hapšenju optuženih pred Tribunalom za ratne zločine u Hagu.

Ako želite da podržite našu internet kampanju postaviti banner na vaš sajt ili blog i tako doprineti povećanju vidljivosti ove kampanje.

slika 1. Naš deo (spolja)

Ne znam za vas, ali meni čitava protiv-prirodna histerija vezana za horoskop žestoko ide na živce. Ne bih sada da zvučim srpski-pravoslavno, ali delim stav SPC-a kada je u pitanju horoskop. Zlo, deco draga, zlo.

Kada se upoznajem s nekim gej muškarcem obavezna pitanja koja će mi (kad-tad) postaviti su:

- Koliki ti je?

- A ili P?

- Imaš gajbu?

- Šta si u horoskopu?

Kada mirno, bez uzbuđenja, što dosadnije i smorenije odgovorim da sam rak, kreće kliberenje i mučenje mojih ionako tankih živaca.

- Ooooooo, pa ti si emotivac. Aaaaa to je tako satko. Eeeee pa ti si lomantik. Uuuuuu, bući, bući, buć.

Na to se samo nasmejem dok u sebi urlam sve postojeće psovke i smišljam nove. J*b*m (* = e) mu sve po spisku: heteroseksualno, homoseksualno, biseksualno, transseksualno, interseksualno, aseksualno, i zamišljam kako ga dugo, dugo i bolno mučim. Ali šta ću, moram da ćuti i trpim, sve dok ne iskoristim tu čvrstu, zategnutu i mišićavu guzu. Nakon toga mogu da pokažem svoje pravo, odvratno, tretiram muškarce kao stoku, lice i da ga emotivno, lomantično i satko izbacim napolje.

Naravno, nekima nije dovoljan znak, već kreću da se raspituju šta sam u podznaku, u kineskom horoskopu, koja planeta mi je dvanaestoj kući. Toliko tolerantan nisam, te ih odmah izbacujem napolje.

Ali, kao što kažem naša drugarica Sharon Stone, karma, karma, karma uvek dođe po svoje.

U ulici Milana Nedića 24/3, nekada Maršala Birjuzova, živi policijski inspektor u penziji, Živojin Aleksić.

Prevremeno se penzionisao kada je Dušan Mihajlović postao ministar policije u januaru 2001. godine. Svima je govorio da neće da radi za izdajnike Srbije i da bi se pre ubio nego da mu „ovaj“ bude šef.

Bio je član SK od 1986. godine, a član SPS od samog početka. Kasnije je svima govorio da Slobu lično poznaje. To je uvek ubacivao u razgovor na slavama i na drugim okupljanjima, dok bi opozicionari okretali glavu da ih on ne vidi i prevrtali očima. U njegovom prisustvu niko nije glasno kritikovao vlast i predsednika, ne zato što nisu želeli, već nisu smeli.

Nikada se nije ženio. Na pitanja zašto, odgovorio bi da je oženjen za službu. U komšiluku se pričalo da je izuzetno surov i da uživa da tuče ljude, naročito „zabludelu, izdajničku“ omladinu koja „umesto da uči škole remeti javni red i mir“. Javno se hvalio kako je tukao Vuka Draškovića u zatvoru 1993. godine i da mu je to bio najsvetliji trenutak u karijeri.

Preživeo je dva infarkta. Prvi kada su uhapsili Slobu krajem marta 2001. godine, a drugi kada su ubili Slobu u Haškom kazamatu marta 2006. Treći umalo nije doživeo kada je ugledao tablu s imenom Milana Nedića na zidu svojoj zgrade. Srušio se na trotoar i držeći se za grudi kroz veštačke zube prosiktao: „Četnici i njihova izdajnička kopilad. Jeb’o vas Milan Nedić“. Razmišljao je da proda stan i da se preseli, ali je od te ideje na kraju odustao.

Pri bludnoj svesti i pomućenoj pameti, ja, Predrag M. Azdejković, rođen leta gospodnjeg 1978. na polaganje rize Presvete Bogorodice 15. jula u neprijateljskoj Nemačkoj od nepoznatih roditelja, a usvojen od Rista Radovića i Jelenka Mićevića, koji su me vaspitavali, izdržavali i sve do njihove smrti voleli kao sina rođenog, u pero porodičnom advokatu Slobodanu Milivojeviću diktiram ovaj testament.

Dragi moji mnogobrojni ožalošćeni,

Znam da vas moja prerana smrt u cvetu mladosti nije mnogo iznenadila, jer ste se često pitali kako me do sada nisu ubili. Jedino što mogu da vam kažem jeste da su me Bog i porodična slava Prepodobni Sisoje Veliki čuvali. Ali mi se čini da me sreća napušta. Neprijatelj se približava. Stežu obruč oko mene. Osećam im smdrljivi dah za vratom.

Iako mnogi žive u zabludi da gej muškarci prate modu, da su njom opterećeni i da se ne pomeraju od televizora na kome se vrti FashionTV, moram da priznam da ja uopšte nisam takav. Ja vam se u modu uopšte ne razumem. Ne znam nijednog modnog dizajnera, ne kupujem tu garderobu, ne umem da složim boje i kada mi neko kaže „Moschino“ ja pomislim da je to začin ili neko egzotično južno voće. Isto tako ne pratim modne trendove u vidu borbe za prava životinja na fer i pravedno suđenje pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, niti organizujem proteste ispred ambasada jer „U Kini jedu pse“. Jedini modni trend koji ja pratim jeste ljudska solidarnost i uvek ću se solidarisati za obespravljenima, prokazanima, neshvaćenima i od ljudskog društva odbačenih, jer je solidarnost uvek u modi. Naročito, ako su ti neshvaćeni i obespravljeni gej ili trans. Zato se ja solidarišem sa slatkom malom neshvaćenom sirovinom iz Kule, Miladinom Kovačevićem - umetničko ime Minja.

Jednoglasno sam odlučio da se mesec dana neću kupati, prati zube niti kosu, da se neću brijati, seći nokte, ni šišati, sve dok se maksimalno ne usmrdim, da ljudi vrišteći beže od mene, sve u cilju razumevanja kako je biti član narodnjačke koalicije, odnosno radikala. Već posle nedelju dana ljudi su počeli da me izbegavaju, nisu hteli da se druže s mnom, niti da stoje u mojoj blizini. Oni tolerantniji bi zapušili nosiće, ali vremenom su mi i oni okrenuli leđa i pobegli. Niko više nije hteo da pravi vladu i koalicije s mnom. Bio sam usamljen i smrdljiv.

Jedno veče, posle dve nedelje, smučio sam se sam sebi, za razliku od narodnjaka i radikala, i odlučio da prekinem sa ovim eksperimentom i da se okupam, obrijem, operem zube, isečem nokte i skratim kosu. Da se upristojim i civilizujem, što i ostalima preporučujem.

Krenuo sam ka kupatilu hodajući na prstima, kako ne bih probudio ostale ukućane jer je već prošla ponoć, ali, dok sam prolazio pored dnevne sobe, primetio sam nešto veoma čudno. Moja cenjena maman je bila budna, iako uvek zaspi odmah posle Dnevnika 2. TV je bio uključen s kojeg je dopiralo surround brundanje haškog optuženika (gospodina) Vojislava Šešelja i čulo se diskretno zujuckanje, kako mi iskustvo govori, Black Jelly Invadera od 20cm. Brzo sam se sklonio kako me smrad ne bi odao i pokušao sebe da ubedim da je to samo slučajnost, da to nije ništa strašno. Sledeće veče Sloba mi ne da Mira, te se opet na prstima uputih ka dnevnoj sobi i zatekoh isti prizor. Opet sam pomislio da je to samo slučajno, da to nije ništa strašno, ali kad se isto ponovilo i po treći put, shvatio sam strašnu istinu: Moja majka, kao i mnoge druge, ima izvanbračnu aferu s Vojislavom Šešeljem.

Slobodan Antonić: Kulturni rat u Srbiji

www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2007_ant_kulturni_rat.htm

A onda naši kandidati za elitu, željni proboja i slave, gledaju šta radi Biljana Srbljanović i misle: "Pa to i nije tako teško, to mogu i ja". Kada je Srbljanovićeva prenela deo iz "Pada" na svoj blog, znao sam da je samo pitanje trenutka kada će sledeći B92 bloger napisati svoju prvu dramu, po uzoru na "beskompromisni" Pad, služeći se istom "kapo-estetikom". I dva meseca docnije, B92 bloger koji se potpisuje kao Queeria, pseudonimom iza kog čitaoci bloga prepoznaju Predraga M. Azdejkovića, objavio je "dramu u tri čina" pod nazivom Važno je biti Izdajnik (43).

Dramu najavljuje plakat-fotomontaža, izrađen tako da oglašava navodnu premijeru u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, 28. juna 2007. Središnje mesto plakata zauzima slika srpske državne zastave, sa krunom i orlom, kako gori u plamenu. Glavni junak drame je sâm Predrag M. Azdejković koji je optužen za izdaju. Tužilac je Ivana Žigon, sudija Dobrica Ćosić, a dvojica policajaca su Dragan Jočić i Dušan Mihajlović. Tu su još i Jelena Karleuša, kao branilac, i Brana Crnčević, kao "duh nacionalističke prošlosti, sadašnjosti i budućnosti".

Zbog primernog vladanja i odličnog uspeha na kraju školske godine, „Queeria“ je odlučila da me za nagradu biznis klasom pošalje na zasluženi odmor u „Excelsior“ hotel u Dubrovniku. Nagradu sam oberučke prihvatio i jedva dočekao da pobegnem u neku prijateljsku zemlju gde će se moja izdajnička i stranoplaćenička duša odmoriti od slobodnih radikala koji nagrizaju naše društvo kao što Domestos nagriza nežne domaćinske ruke. Kad bolje razmislim, prijateljska Hrvatska je odličan izbor za beg od srpske stvarnosti, naročito u trenutku kada „nas“ tuži za genocid.

Ali, kao što odlično znate, život u Srbiji nas na neki način obogalji i od nas stvori osobe s invaliditetom ili bolje rečeno osobe sa srpstvom. To srpstvo se, kao neki parazit, zakači za nas i osim što nam sisa krv ogleda se i u veoma glasnom govoru, inaćenju, prkosu i naravno preteranom korišćenju reči „bre“ (kokoške kokodaču, krave muču, ovce bleje, a mi Srbi brecamo). Tog parazita postajemo svesni tek kada napustimo teritoriju („genocidne?!“) lepše naše, a posebno je vidljiv ako odemo u prijateljsku Hrvatsku. Mislio sam da smo mi izdajnici i strani plaćenici špricani protiv tih parazita, ali sam se duboko prevario. Prvo što sam učinio kada sam ušao u hotel „Excelsior“, sasvim nesvesno sam pitao recepcionera da li imaju goste koji se lažno predstavljaju da su iz lažne, nepostojeće i nepriznate države koja nosi lažno ime Republika Kosovo. Recepcioner mi je odgovorio da imaju nekoliko albanskih gostiju koji tvrde da su iz nezavisne države Kosovo. Besan i revoltiran sam zatražio da ih ODMAH izbace iz hotela ili ću ja morati da otkažem svoju rezervaciju i napustim hotel. I tako sam u sred Dubrovnika, sa sedamnaest „Louis Vuitton“ kofera u rukama ostao na ulici bez hotelske sobe. Nadam se da će mi taj patriotski gest doneti državno priznanje koje će mi lično uručiti Vuk Jeremić.

Zbog političke krize u Srbiji došlo je do trenda se sve više ljudi beži iz sela u grad, a posle beže dalje. Na kraju završe u nekoj zemlji zapadne Evrope. Takav je slučaj i u selu Vladimirovci kod Skupštinevca. Veliki broj ljudi je pobeglo od mukotrpnog rada, nemaštine, bede, nemanja struje, vode, telefona… Ali to nije najveći problem Vladimirovčana. U selu trenutno živi šest momaka spremnih za ženidbu, ali udavača skoro da nema. Ostala je samo jedna. Marica Dačić zvana Bucka.

Majka mi je često govorila da garderobu treba čuvati i održavati i kad joj prođe moda, jer se moda, kao seksualno prenosive bolesti, perut, vaške i ostale štetočine, kad tad vrati. Nadam se da ste i vi brinuli o svojoj staroj garderobi, da ste je mazili, pazili, s vremena na vreme obilazili i od moljaca čuvali. Takođe se nadam da je niste u nastupu ludila dali Crvenom krstu, jer ako jeste, pod hitno tražite garderobu nazad ili je na silu oduzmite, jer će ovoga leta biće aktuelna moda devedesetih.

Povodom teksta objavljenom u dnevnom listu Kurir od 3. maja 2008. pod nazivom „Rani radovi „gradonačelnice““.

Draga Biljana,

Duboko se stidimo što smo građani i građanke države u kojoj se politički neistomišljenici ponižavaju na mizeran način – vođenjem političke borbe u kojoj obe strane nisu dostojne jedna druge.

Ljudsko dostojanstvo je fraza koja izlazi iz okvira utopije ljudskih prava i demokratije, to je pojam koji građanima ove zemlje treba da bude imperativ na početku i na kraju svakog dana. Treba da znamo da od nas zavisi kakve „cipele“ obuvamo na početku svakog radnog dana, tokom kog je većina nas sistematski ponižavana od strane monopolista, tajkuna, ratnih zločinaca, totalitarista, fašista, rasista, seksista, homofoba, ksenofoba, radikala, slobista, šešeljevaca, antihagovaca; da znamo zašto smo gladni; zašto smo bolesni; zašto nam je skupo školovanje...

Od majskog broja YellowCaba možete uživati u novoj rubrici nazvanoj „RainbowCab“, koja će informisati o gej-lezbejskim filmovima, serijama, knjigama, izložbama, festivalima, tribinama, istoriji, žurkama i aktivizmu, i koja će se truditi da čitaocima približi gej-lezbejsku subkulturu.

U majskom broju možete čitati vesti iz aktivizma, o lezbejskoj seriji „The L-word“, knjizi „Bogovi sporta“, gej himnama, queer događajima u Beogradu i queer intervju sa Lenom Bogdanović. Rainbow rubrika je stalna rubrika YellowCaba i trenutno jedini prostor u srpskim medijima (štampanim i elektronskim) koji je posvećen gej-lezbejskim temama.

Ruke mi se umorile od kuckanja i piskaranja u prazno i zato će ovaj blog imati više slika nego reči.

Ovaj blog se ne preporučuje mlađima od 18 godina.

Ostavite svaku nadu, vi koji ulazite u Queeria galeriju.

1. Moleban za Kviriju

Pretukli i zapalili mladića zato što ne posti

Beograd - Mladić Z.Đ. brutalno je pretučen i zatim poliven benzinom i zapaljen juče oko 19. časova u ulici Mali Leskovac u Ćalijama. Grupa huligana je zaustavila mladića na ulici i upitala ga da li posti. Na njegov odričan odgovor huligani su ga brutalno pretukli polomivši mu rebra. Nakon toga su ga polili benzinom i zapalili. Kolima Hitne pomoći mladić je prevežen u Urgentni centar na odeljenje za reanimaciju a zatim u bolnicu za opekotine u Zvečanskoj ulici, gde su mu konstatovali teške telesne povrede. Doktori su konstatovali da mu je spaljeno 10 posto kože i da su mu polomljena dva rebra sa leve strane. M.N.

Izvor: Blic