malena's blog

Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida UNa definiše genocid kao:
1. potpuno ili delimično uništavanje neke nacionalne, etničke, resne ili verske grupe u nameri da se pripadnici grupe ubijaju ili
2. da se članovima grupe nanose teške telesne i duševne povrede ili
3. da se grupa stavi u takve životne uslove koji bi doveli do njezinog potpunog ili delimičnog istrebljenja.

Danas je 13. jun 2008.
Danas mostarci započinju dvodnevno obeležavanje 16. godišnjice oslobođenja Mostara od srpsko-crnogorske agresije.

Dalje sledi priča jednog mostarca o početku agresije.

Podizanje tenzije je započelo čim su rezervisti JNA došli. To je bilo 1991. u septembru, oktorbru.

25. 05. 1995. godine, oko 9 sati uveče, sa planine Ozren,bosanski Srbi su jednom granatom ubili:
1. Suzan Abulismail, 15 godina
2. Edina Ahmetašević, 20 godina
3. Elvis Alagić Enko, 17 godina
4. Admir Alispahić, 24 godine
5. Lejla Atiković, 14 godina
6. Asmir Bakalović, 19 godina
7. Adnan Beganović, 16 godina
8. Damir Bojkić, 27 godina
9. Indira Borić, 36 godina
10. Ilvana Bošnjaković, 17 godina
11. Elma Brguljak, 20 godina
12. Lejla Bučuk, 16 godina
13. Sanja Čajić, 17 godina
14. Selma Čaušević, 17 godina
15. Amir Čekić, 21 godina

yesterday i got so old
i felt like i could die
yesterday i got so old
it made me want to cry
go on go on
just walk away
go on go on
your choice is made
go on go on
and disappear
go on go on
away from here

and i know i was wrong
when i said it was true
that it couldn't be me and be her
inbetween without you
without you

yesterday i got so scared
i shivered like a child
yesterday away from you
it froze me deep inside
come back come back
don't walk away
come back come back
come back today
come back come back
why can't you see?
come back come back
come back to me

U mom širokom sokaku, koji je često bio zasipan peskom sa obližnje peščare i prošaran desetospratnicama i kućicama sa baštama (tada bile pune jabuka, trešanja i onog baštenskog šarenog zelja kojeg više nigde ne viđam) a Dunav bio i ostao na nepunih 200 m, jedan od kasnije slavnih komšija mi je bio Ivan Fece.
U toj peščari, koja se prostirala na današnjim Limanima (3 i 4) sa špicem do Ribarca, mi, deca smo najviše vremena provodili.
Peščara je izgledala kao prava mini pustinja, sa naboranim dinama a u onom špicu je bilo živog blata i baruština.

Tuzla, 16. 04. 2008.

Treba da upišem dete u školu, prvi razred osnovnog obrazovanja.
Osnovna škola „Žarko Zrenjanin“ u Novom Sadu je u vrtiću samu sebe „promovisala“ i tamo čujem da će se deca podvrgnuti testiranju. Dete, odnosno roditelji, može da aplicira u više škola ali pre upisa dete mora da prođe test iako roditelji, odnosno dete, još uvek nisu doneli konačnu odluku.

Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste

Ja ne zabranjujem nista.
Sme se sve sto se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.
Mozes da izmisljas.
Mastas,
Da radis sve naopako.

U njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
Sme se sve sto se ne sme.

I sme se vise od svega!

Jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

Sigurna sam da niste zaboravili koban događaj koji se dogodio tog dana 2003. godine.
Ubijen je Zoran Đinđić, premijer Srbije.
Od januara 2001. pa do marta 2003. uspeo je da otvori Srbiju, omogućio mi da vidim rođenog brata posle 7 godina, da otputujem na Zapad posle ravno 12 godina, da nađem dobro plaćeni posao, limbo u kojem smo živeli 10 godina nestao je i vremenski i geografski i ulio nam realnu nadu da će biti bolje. Vratio nam ono što su nam lopovi ukrali: kreaciju, rad, lepotu, zdrav smeh...
Odzvanjaju mi u glavi njegove reči:

Žiri je u poslednjem momentu doneo odluku da na ovogodišnjem FEST-u prikažu 3 domaća filma. Producent ovih visoko kvalitetnih filmova je Predsednik Tadić koji je u njih uložio budućnost i živote građana Srbije. Priče su osmislili scenaristi iz BIA a režiser sva 3 filma je niko drugi do sam Dr Koštunica.
Ono što je bitno napomenuti jeste da su događaji i učesnici potpuno autentični.

P.S Zahvaljujem se BR koji mi je poslao fotografije.

Ljudi različito reaguju na teške situacije u kojim se nađu.
Ja npr kad se nađem u situaciji koja zavisi od mene, zavrnem rukave, ćutim (omakne mi se psovka, moram priznati al ja to tiho, tiho obavim) i radim pa dokle stignem.

Kad dođete u Mostar imate utisak da ste došli u jedan grad.
I ako nigde ne piše, zapravo postoji zapadni i istočni Mostar, odnosno hrvatski i bošnjački. Ništa nemaju zajedničko, sem neba, sunca i zvezda iznad njih i predivnog vazduha kojeg udišu.
Mostar je lep i kamenit, kakvog ga se sećate. Neretva je i dalje plava, brza i hladna, onakva kakve je se sećate.
Od pre rata.

Za prethodne praznike upriličila sam sebi gledanje i obezbedila vreme, odgledavši u kontinuitetu 23 epizode NBC TV serije Heroes.
Ukratko evo o čemu se radi:
Došlo je do izvesnih mutacija u ljudskom genomu te su se pojavili ljudi neverovatnih sposobnosti koji mogu da levitiraju, čitaju misli, teletransportuju kroz vreme i prostor, preuzimaju tuđe fenotipove, precizno predviđaju događaje…sve što vam padne napamet pa čak i da ne mogu da umru. Raštrkani su po čitavoj zemaljskoj kugli. Kako to biva postoje pozitivci i negativci.

Ne umem da pričam o Subi.

Došla sam 20 minuta pre početka sesije i već je bila gužva, nigde nisi mogao naći slobodnu stolicu . Rekviziterskom stolu sa majicama, knjigama, bedževima, uplatnicama i ostalim drangulijama nije se moglo na momente prići.
Konobarica (od koje sam se ježila) se sa dignutom tacnom iznad glave jedva provlačila između ljudi. Prozori su širom bili otvoreni ali vazduha jedva da je bilo.
Nađem mesto za stajanje blizu nekog ormara . Posmatram ekipu koja se skupila. Najveći broj prisutnih je srednjih godina, pa onda slede studenti a bilo je i penzionera.