Bol i strah

Laszlo Vegel u Peščaniku

Što se tiče velike politike, tu me događaji nisu iznenadili. Više me je iznenadila velika doza agresivnosti u svakodnevnom životu, u autobusu, na ulici. Nije to agresivnost protiv nekoga lično, nego se razvija jedna kultura agresivnosti. Kada stojim u redu u pošti, čovek pored mene misli da ću ga izigrati, pa onda on izigra mene i ode preko reda. Vidite, nema više ni osmeha, bar u Novom Sadu. Šetate, hodate i osećate da vas neko gleda ili već i ja tako gledam druge i pitam se - ko je taj drugi. Ne znam kako će se to završiti. U Berlinu se takođe pojavljuju grupe skinhedsa, koje napadaju ljude obojene kože, ali oni znaju da mogu lako da nastradaju i policija ih ipak najčešće uhvati, a sudovi su nemilosrdni prema njima. Kažem, nasilje postoji svuda, ali ljudi teže da u privatnom životu, u privatnom nastupu, na ulici - budu ljubazni.

S jedne strane, ja razumem političare koji su učesnici borbe za vlast. Oni apeluju na masovne strasti i govore povišenim tonom. Ali nešto izostaje u ovom društvu, a to je opšta kultura tolerancije, svest o pluralizmu, da ima i drugačijih ljudi, da ima onih koji drugačije razmišljaju. Kada bi društvo imalo jednu stabilnu kulturu ljudskih prava i različitosti, političar bi mogao da govori veoma agresivno. Time bi možda dobio više glasača, ali ne bi stvorio agresivne ljude i ne bismo imali ovaj beskrajni efekat agresivnog govora. Građanin koji glasa za takvog političara bi rekao - on misli kao ja, glasaću za njega - ali tom čoveku ne bi palo na pamet da posle glasanja ode da ruši svoj grad. On ne bi napuštao okvir glasanja za političku opciju.

Ovo društvo uopšte ne brine o posleratnoj socijalizaciji omladine i odraslih. Socijalni momenat akumulira nezadovoljstvo u ljudima, i kod onih koji demonstriraju i kod onih drugih, svejedno. Ali u slučaju kada se demonstrira, nesvesno socijalno nezadovoljstvo dobija politički, nacionalni ili ksenofobični oblik. Ne može ni policija sve da reši. Trebalo bi pacifikovati društvo. Posle rata je potrebna posebna vrsta rada na pacifikaciji ljudi.

Škola bi trebalo da uvede jedan novi balans, skoro novi predmet o tome kakav treba da bude čovek posle rata. To jeste veliko pitanje, kako posle rata čovek da živi i da se ophodi prema drugima, prema susedu, prema različitosti. Kod nas problem počinje u porodici. Kada majka i otac zajedno ne mogu da zarade za stabilan život svoje dece, oni gube autoritet. Političari govore - porodica, porodica, domaćin, domaćin. Domaćin mora da da hleba svojoj deci, i ako to nije u stanju, porodica počinje da se raspada. Siromašne porodice se raspadaju i zato što sada živimo u jednom otvorenom medijskom svetu. Ljudi vide sve što postoji na ovome svetu i zahtevi mlade generacije su mnogo veći nego ranije. Više niko ne živi izolovano u nekom selu, pa ni ne zna koliko je siromašan. Sada svoje siromaštvo ljudi doživljavaju kao neku vrstu nepravde.

Drugo, u sferi rada je ovde zavladalo mišljenje da se poštenim radom čovek ne može obogatiti. Ako većina društva misli da poštenim radom ne može sebi da obezbedi normalan život, onda i sam rad gubi smisao, dolazi do negativnog moralnog efekta i razvija se agresivnost.

Onda na red dolazi politička sfera. Mada smo nekoliko puta imali veliku izlaznost, građani nemaju dobro mišljenje o političarima, jer u tranziciji političari nisu uspeli da izgrade stabilne političke stavove. Mi nemamo ni ozbiljnu desnicu, ni ozbiljnu levicu.

Da vidimo religiju. S jedne strane, ona dobija sve veću političku ulogu, ali sa druge gubi religiozni autoritet. Ljudi iz crkve govore o politici, ali jedva da ih čujem kako meditiraju o problemima jednostavnog čoveka. Crkva je politizovana i nema vremena da se bavi ljudskom sudbinom. Mi smo prepolitizovano društvo. Svedeni smo na to, to je pitanje života i smrti. Još malo, pa će i ljubav postati pitanje dnevne politike.

Svaki čovek je jedinstven, on ne može da bude masa. Ponekad se od ljudi napravi masa i onda nastaju problemi. Potrebne su dve stvari da bi se od ljudi napravila masa - zajednički bol i zajednički strah. Mi u Srbiji imamo i jedno i drugo. Kod građana postoji zajednički bol zbog Kosova, ali i zajednički strah od budućnosti. Kada se ta dva spoje, nastaje eksplozivna snaga.

Svetlana Lukić: Kada govorimo o mlađim ljudima, sećam se tog osećaja da sam besmrtna, da je preda mnom beskonačna budućnost i da umiru samo drugi. Nekako mi je tužno kada ih pogledam, kao da su izgubili generacijsku prednost optimizma, kao da su svesni da nemaju budućnost, da im je ona ukinuta.

László Végel: To je očito i tu postoji još jedan problem. Mlade generacije se uvek kroz istoriju bune protiv vlasti, protiv postojećeg poretka. Mi imamo obrnuti slučaj, da mlada generacija protestuje u službi vlasti. To je prosto neshvatljivo i nije prirodno. Mlade generacije mogu i da greše kada protestuju protiv vlasti, ponekad preteruju, ali uz njih je uvek vezan prosvetiteljski optimizam društva, nada da će posle nas doći nova, lepša, pametnija generacija. Sada u Srbiji, a delom i u istočnoj Evropi, imamo slučaj mlade generacije koja protestuje za vlast, u službi vlasti. U Srbiji je bilo izuzetaka, kada je 2000. mlada generacija protestovala protiv vlasti, ali u 90-im godinama mlada generacija je uglavnom bila uz vlast, a i sada je. Iz toga bi hladan i neutralan posmatač mogao da zaključi da toj generaciji dobro ide, da je zadovoljna, da živi dobro, da ima perspektivu. Ne, nema perspektivu, niko od njih ne vidi svoju budućnost. Kada ih pitate - kako ćete dobiti stan, oni iskreno kažu - čekam da mi umru roditelji da bih imao stan. Zamislite da treba da čekate da vam umru roditelji da biste došli do stana, kakva destruktivna energija se skuplja u vama. E, ta generacija demonstrira u ime vlasti.

Nijedna vlast nije baš naivna, ona zna kako da mobiliše masu. Tako dolazimo do velikog problema, a to je da su kod nas već predugo nacionalna osećanja najpogodnija za to da vlast kanališe nezadovoljstvo. U Srbiji je to izraženije nego u drugim zemljama, ali sve zemlje srednjoistočne Evrope imaju taj strah za nacionalni identitet, koji je u stvari strah od globalizma, amerikanizma. To je u srednjoistočnoj Evropi dovelo do jačanja populističkih pokreta i takozvane masovne demokratije. 90-ih godina smo videli sretno lice Evrope, srušio se berlinski zid i u Evropi je bila zavladala velika radost utopije. To sretno lice je sada dobilo svoje senke i u čitavoj Evropi se pojačala jedna vrsta nacionalnog straha. To više nije strah od komšije, nego od terorizma. Liberalni multikulturalizam više nema podršku koju je imao devedesetih godina, naročito od strane evropske desnice. Desnica je u poslednje vreme ostvarila veliki prodor u Evropi, ali institucije još uvek čuvaju društvenu stabilnost. Tako društva mogu prolaziti kroz periode političke nestabilnosti, ali ona ostaju stabilna. Ako kod nas dođe do konflikta između dva političara, čitavo društvo počinje da strahuje, ljudi oštro navijaju i zauzimaju strane u sukobu. Čovek se ponekad pita - a šta da rade oni koji neće ni na jednu stranu.

Doživljavam skoro ličnu tragediju ovih dana. Uvek sam se borio da granice budu labave, što virtuelnije i šta se događa - već skoro dve decenije živim u jednom svetu u kojem se vodi žestoka, nemilosrdna borba za granice. Drugo, uvek sam verovao u nacionalno razumevanje, a šta sam doživeo - da se konflikti povećavaju i postaju brutalni. Moje velike iluzije ruše se pred mojim očima i teško mi polazi za rukom da ne postanem nihilist, koji više ni u kakve vrednosti ne veruje. To je dosta mučno i mislim da u tome nisam sam. Osećam da mnogi ljudi u ovoj zemlji vode istu borbu sa sobom, da nekako sačuvaju tu nadu.

Jedna nada je zaista Evropa, ali da li je to realna nada. Hajdemo da zamislimo da je u 90-im evropska opcija kod nas pobedila i da je tadašnja Jugoslavija ušla u u Evropu, sa planom da se tek u njoj sve republike razdvoje u posebne zemlje. Pazite, to je bilo realno, ova zemlja je mogla prva od istočnoevropskih zemalja da uđe u Evropu. Kako bi u tom svetlu izgledao problem Kosova. Pa on se kao takav ne bi ni pojavio. To ne znači da bi vladala međunacionalna idila, ali ovakav sukob teoretski ne bi bio moguć.

Mlad svet ne bi trebalo da beži, nego da ode, pa se vrati. Sve ove dramatične dileme koje sada doživljavamo, ne bi postojale. I tada bismo imali briga, ali sasvim drugačijih, briga sa ljudskim licem. I ljudi bi živeli duže. I na to treba pomisliti kada govorimo o Evropskoj uniji, da tamo ljudi žive duže. Zamislite jednog starog čoveka, koji će umreti u 69. godini, a kada bi živeo drugačije, umro bi u 79. godini. Smrtnost u Srbiji je jako velika. Meni su najtužnije čitulje, jer je prosto neverovatno kako ljudi umiru mladi. Ovde o smrti niko ne razgovara, sem o nasilnoj, ali pitanje je kako produžiti život i kako da taj produženi život bude srećan. Čitam izveštaje iz parlamenta, ponekad i pogledam, ali o tome ne čujem ni reči. Ti ljudi kažu da je za njih porodica sveta, da je to stub društva. Kakav je to stub, kada je smrtnost tako velika?

Imamo očite znake koji pokazuju da će životni standard opet početi da pada. To znači još manje mogućnosti za školovanje i dalje povećavanje agresivnosti. Za te posledice neće odgovarati nijedna vlada, nijedna politička, a ni kulturna elita. Pa ne žive ljudi samo od politike, nego i od hleba i žele jedan prijatan život. Atmosfera je toliko politizirana da je potrebna velika hrabrost da čovek kaže da je život bogatiji od političkih događaja. Govori se samo o nesreći, samo o tragediji, samo o neprijatelju. Ko danas govori o prijatelju? Prijateljstvo je kao vrednost izgubilo svaki smisao.

Ljudi su čekali Godoa, a onda je Godo došao prerano. To je taj problem Kosova. Svi su mislili da ima još vremena, da će to doći na dnevni red za 5, 10 godina. Svi su znali da će to jednom doći na dnevni red, svi kažu da nisu iznenađeni, ali ipak je stvorena situacija kao da su svi iznenađeni. To je jako dvosmislena situacija. Svaki građanin je znao da će jednom morati da se suoči sa tim problemom, ali je čekajući Godoa pomislio da je to večni proces, da uvek ima još vremena. Zato je bilo šokantno kada je taj Godo stigao i ljudi sada ne znaju šta treba da čine. U stvari, nije bitno ni to da li je stigao ili nije, Možda ja ne treba da budem sudija, jer je to toliko nacionalna stvar. Ali u jedno sam siguran, da i kosovsko i srpsko društvo treba da se pripreme za pomirenje. To je jedan dugačak, ozbiljan proces, za koji je potrebno mnogo iskrenosti. Ta iskrenost nedostaje.

Znate, ako bi pomirenje bilo ostvareno za 10, 20 godina, onda ni taj problem suverenosti ne bi izlazio tako strastveno, žestoko, tako šokantno na dnevni red. Sve bi bilo mnogo smirenije. Da je 1988, 1989. i 1990. srpska opozicija izašla sa predlogom - hajde da rešimo Kosovo kao Olandska ostrva i da damo Albancima suštinsku autonomiju, mislite li da bi danas Kosovo bilo samostalno. Ali to niko nije ponudio na vreme. I kada je opozicija došla na vlast 2000. godine, ona nije rekla - evo, mi vam to nudimo krajem decembra. Čerčil je rekao da ponekad jedan dan zakašnjenja u politici može biti koban. Ali više godina i decenija zakašnjenja su već tragedija.

Ovih dana sam malo putovao i razgovarao sa zemljoradnicima. Onda su mi oni pričali kako su 70-ih i 80-ih kupili traktore, kola i gradili kuće. A sada, kaže jedan, traktor mu je toliko propao da je morao da plati hiljadu eura za generalnu popravku. Tih hiljadu eura će cele godine osećati i on i njegova porodica i deca. Ja ga slušam i kažem – i kod mene je isto, ali kod mene nije u pitanju hiljadu eura, nego nekoliko knjiga koje nisam napisao. Nije mi ni do tih knjiga, nije ni zdravlje najvažnije, ali jednostavno sam izgubio svoje samopouzdanje. Znate, čoveku je važno da vidi kako se njegovi ideali ostvaruju, ne baš onako kako je on planirao, ali nešto malo. Ali ja sada vidim kako se stvari odvijaju upravo suprotno. To je još teže podneti od onoga što nisam uradio.

Svetlana Lukić: Srećem ljude koji kao da se opraštaju sa sopstvenim životom - eto, mogli smo biti, ali nismo.

László Végel: Jeste, nastupio je neki memento. Ja volim da razgovaram sa ljudima neposredno, a ponekad to činim i sa političkim neistomišljenicima. Kada razgovaram sa njima, govorim o nečem drugom, o ljudskim stvarima, za koje znam da ih i oni osećaju isto kao i ja. Ali moram da primetim da su ti ljude privrženiji srpskoj naciji nego ja mađarskoj. Njihov nacionalni identitet ih više uzbuđuje nego mene. Rođen sam kao čovek, a slučajno sam i Mađar. Kada razgovaram sa srpskim desničarima, vidim da i oni muče se muku sami sa sobom, traže neku fiksnu tačku za sebe u politici, ali u životu su užasno usamljeni i bez tla. I meni je i njih žao, ne samo sebe. I neistomišljenika mi je žao.