šta radite 12. marta 2008.?

Huškaš narod da izlazi na ulice?? A? A?
Sve ćeš da platiš ;D Jesi bre sišla s uma pa odma ima Koštunjavi da proglasi vanredno stanje jer...
„ može doći do ometanja javnog saobračaja, ugrožavanja zdravlja, bezbednosti ljudi i imovine“
tztztzt...Ni o čemu bre ne misliš..
Ljudi se tu potrudili da nam ukažu da je sve to besmisleno i da lepo treba da se zatvorimo i povučemo u svoju ljušturu a ti bi na ulice..Saobraćaj da im ometaš...Strašno..
kuda ide ova omladina??? ;D ;D

Mislim da stvarno treba podsetiti tu bagru da je ne tako davno bio jedan odlican covek u tom zagadjenom Srbistanu. Ne volim da psujem, ali kad pomislim na KosTunjkavog, odmah mi dodje da... http://www.youtube.com/watch?v=GBXywl0nmeM :)

Srbija je počela da pokazuje svoje lepo lice, izvlači se iz blata, oni koji to ne mogu da izdrže jer su ružni u sebi, mažu je opet blatom!

lako im je da mažu srbiju blatom kad imaju medije i propagiraju svoju mediokritetnu mediokratiju.

Ako je Milošević velikim delom svojom zaslugom simbol propadanja Srba krajem 20. veka, Đinđić je svakako simbol nade i novog početka, kaže istoričar Predrag Marković

To što je Slobodan Milošević umro 11. marta, dan pre no što su se navršile tri godine od ubistva Zorana Đinđića (12. marta), liči na, pomalo morbidnu režiju „slučaja komedijanta", koji je i ovoga puta pokušao da se naruga Srbima. Pokušao, jer da se dogodilo na isti dan, i da su Miloševića odlučili da sahrane u Beogradu, umesto u Požarevcu, teško da bi dve kolone Srba, narednih godina u Beogradu, bile naoružane samo cvećem i svećama. Ovako, postoji opravdana nada da će se, simboličnim danom hoda udaljeni, sledbenici heroja Slobodana, i sledbenici reformatora Zorana – mimoilaziti.

Kosmička pravda, kazao je jedan Beograđanin kad su ga novinari pitali šta on misli o tome. Vrhunski dramaturg istorije, reče drugi Beograđanin, podsećajući da nam se dogodio i 9. mart 1991. u Beogradu, kad je Slobodan Milošević pustio tenkove na svoj narod i 17. mart 2004, pogrom Srba na Kosovu i Metohiji, i 24. mart 1999. kada je NATO bombardovao Srbiju. Treći Beograđanin kaže da u „igri martovskih datuma" ne treba zaboraviti da je prvi postmiloševićevski premijer likvidiran na rođendan Ratka Mladića (12. mart 1943), a sahranjen u Aleji velikana na rođendan prvooptuženog za ubistvo Milorada Lukovića Ulemeka Legije (15. mart 1968).

I Karla del Ponte je na konferenciji za novinare povodom smrti bivšeg predsednika SRJ podsetila prisutne da je „pre tačno tri godine ubijen u Beogradu Zoran Đinđić, čovek koji je bio dovoljno hrabar da izruči Slobodana Miloševića Hagu, kako bi pravda bila zadovoljena".

Hoće li, odista, datumska blizina ove dve smrti napraviti još jedan jaz između „dve Srbije", ako ni u čemu drugom a ono u domaćim elektronskim i štampanim medijima koji su, s jednakom posvećenošću, ali iz različitih pobuda, prošlog vikenda, merili redosled i količinu priloga o Miloševićevoj smrti i obeležavanju trogodišnjice od ubistva Zorana Đinđića?

Istoričaru Milanu St. Protiću, vrlo je indikativno da se u narodu u kojem se dugo forsirao marksizam kao objašnjenje sveta sad spominju i takve slučajnosti kao istorijski fenomeni. O podelama Protić će reći da „demokratija i jeste u tome da se delimo":

„Ideja demokratije je da u jednom narodu postoje različite političke grupe koje se međusobno sukobljavaju, ali prihvataju određena pravila igre po kojima će se sukobljavati. Ima dve, tri, četiri, pet Srbija. U ovom trenutku, postoje dva bloka, antimiloševićevski i miloševićevski blok. Ako hoćete, dvopartijski sistem, u kategorijama zapadnih demokratija. Ta priča o dve Srbije i razjedinjenim Srbima koji su plaćali kroz istoriju veću cenu nego da su bili jedinstveni, to je glupost, podmetačina koja samo ohrabruje autokratiju i jednoumlje u Srbiji."

Dragan Šutanovac, potpredsednik DS-a, rekao bi, međutim, da je Srbija jedna a dve su politike, jedna koja će se klanjati 11. martu, a druga – 5. oktobru. Tužiteljici Haškog tribunala Karli del Ponte, Milan St. Protić je poručio: "Nije tačno da je Zoran Đinđić isporučio Miloševića Hagu. To se onda svodi na privatnu priču da je Zoran Đinđić uzeo za ruku Slobodana Miloševića i poslao ga u Hag. Ne. Vlada Srbije, ako hoćete DOS, oni koji su tada nosili političku odgovornost u ovoj zemlji uradili su ono što je u tom trenutku bilo neophodno. Svi mi smo to, zajedno, odlučili. I opet bismo, da se nađemo u toj prilici, i da se u Srbiji nađe takva štetočina, kakva je bio Milošević."

Da je mart "strašno dramatičan i tragikom nabijen mesec u našoj novijoj istoriji", potvrđuje i istoričar Predrag Marković. On, za razliku od Protića, vidi istorijsku simboliku u 11. i 12. martu: "To su dva čoveka koja su predstavljala dva pola srpskog političkog života. Što se Slobodanovih pristalica tiče, njih će biti sve manje. Demografski gledano, njegove pristalice su u izumiranju, to su stariji ljudi. Pri tom, ne verujem da će smrt Slobodana Miloševića biti neki herojski datum, smrt na robiji nema taj potencijal za mit. U Đinđićevoj smrti postoji politička simbolika tragičnog heroizma. I jedan i drugi su pronašli svoje mesto u istoriji, samo na različitim stranama. Ako je Milošević velikim delom svojom zaslugom simbol propadanja Srba krajem 20. veka, Đinđić je svakako simbol nade i novog početka. Tako, 11. marta sećaćemo se našeg očaja i beznađa i tog čoveka koji je otišao kao Šekspirov junak, kao Ričard Treći, a sutradan, 12. mart je simbol nade. Ona, možda, nije u potpunosti realizovana, ali Đinđićeva sudbina može biti pozitivan mit u borbi za budućnost."

Marković zaključuje da ovaj narod ima jednu nekrofilnu crtu: "Srbi vole sahrane, ima nečeg makabrističkog u našoj kulturi, uživanja u tim ritualima vezanim za smrt, to je nekakav duboki poriv u nama." To je valjda, i ona srpska potreba da se novine listaju otpozadi, od čitulja.

A kad smo kod domaćih medija, koji su 12. marta u nedelju, izveštavali o Miloševićevoj smrti i obeležavanju trogodišnjice ubistva Zorana Đinđića – niko nije bio zadovoljan. Strani mediji su bili zapanjeni naslovnim stranama "Ubijen!", a srećniji nisu bili ni ovdašnji političari.

Milorad Vučelić, potpredsednik SPS-a, kaže da su urednici i novinari, kao ideolozi, obavljali svoje političke zadatke. "Ogrešili su se o svoju novinarsku profesiju, o elementarna pravila novinarstva, pali su na ispitu", kaže bivši novinar i direktor RTS-a u Slobina vremena. On dodaje: "Događaj je neprikosnoven. Može da bude stogodišnjica Nikole Tesle, trogodišnjica ne znam ni ja čega, ali događaj je događaj. I to mora da bude prva vest. A gotovo na svim medijima taj princip je ignorisan. Ne može trogodišnjica smrti biti prva vest usred nekog događaja. U medijima u svetu, automobilska nesreća je prva vest. A naše vesti su počinjale obeležavanjem trogodišnjice od smrti Zorana Đinđića. To je ignorisanje događaja. To je zato što novinari nisu novinari nego navijači." Strani mediji su, međutim, jedino tu pohvalili državnu televiziju koja 12. marta prve informativne emisije nije počela vešću o Miloševićevoj smrti. To je bila druga vest.

Prva vest je bilo obeležavanje trogodišnjice od atentata. "To je vrlo jaka i čvrsta urednička poruka da Srbija ne želi da se usredsredi na period pod Miloševićem, nego na one koji su ga zamenili i koji reformišu Srbiju", preneo je jedan od stranih izveštača iz Beograda.

Protić, pak, misli da je RTS "skliznuo u takvu patetiku" da mu je "bilo muka". "Ono o Đinđiću neiskreno, a o Miloševiću namešteno. Kao petparački ljubavni romani." I Šutanovac kaže da su i 11. i 12. mart bili ispunjeni jakim emocijama: "Nekako je neverovatno da to bude sudbinski zapisano, dan za danom. Ipak, Zoran Đinđić je zbog svoje progresivne i reformatorske politike nastradao, a građani Srbije, i država, stradali su zbog politike Slobodana Miloševića." Krug se zatvorio? "Teško da će moći da se zatvori, ali što se više vremenski budemo udaljavali od tih datuma, mislim da će biti Srbiji mnogo jasnija uloga i jednog i drugog", zaključuje Šutanovac za NIN.

Aleksandar Vučić, generalni sekretar SRS-a, kaže da je bilo "bedno i jadno gledati i Pink i B92 i RTS": "Nije se znalo ko je bio gori u napadima na Miloševića, i u dodvoravanju politici Zorana Đinđića, a da ni sami ne znaju šta je politika Zorana Đinđića, sem što su ga citirali nekoliko puta kako je hteo da otpusti sve radnike RTS-a, i kako je vizionar, i reformator... A zašto, niko nije znao." Ipak, posle 12. marta, vest o Miloševićevoj smrti, sahrani, neprikosnovena je. Političari, analitičari, istoričari, ocenjuju njegovo mesto u srpskoj istoriji.

Politički analitičar Đorđe Vukadinović je, pre nekoliko dana, u "Politici" svoj tekst o simbolici dva datuma i "sličnostima" dvojice pokojnika naslovio "Srpske martovske ide". Ako se već upetljavamo u simboliku martovskih ida u novijoj srpskoj političkoj istoriji, ne bi bilo zgoreg da se podsetimo reči rimskoga hroničara Svetonija: „A što se tiče Cezarovih ubica, skoro nijedan neće ga nadživeti više od tri godine, niti će umreti prirodnom smrću. Svi su, nakon što su ih osudili, umrli na tragičan način. Jedni u brodolomu, drugi u bitkama; neki su se ubili onim istim nožem kojim su, bez ikakve bojazni, njega izboli."

Rim je to bio, ne Srbija.

Zora Latinović