fruškoMorski koMo (18)

Ne sećam se više ni kako su tekla moja razmišljanja. Plašio sam se da sam upao u večnost, ili u neku vrstu greške. Bliska prošlost mi se nije vraćala u glavu, a sadašnjost se pretvorila u pisanje sumanutih komentara na malobrojnim internet forumima i portalima u Srbiji. Šela mi je objasnio da sam na nekoj vrsti probnog rada, na granici između života i smrti. Imao je čudan način izražavanja i često sam ga zamišljao kao nekog sitnog, upravnika konc logora. Delovao je kao da mu je vreme sklepano od uvreda, pretnji i jezivih aluzija. S druge strane, kad bi se oduzela moja bedna situacija, taj njegov stil je bio jeftin i smešan. Baš smešan. Istrenirao sam sam sebe kako da oćutim i prihvatio ga kao nekad oca Vićentija. To mi je izgleda bio usud.

Život mi je bio jednostavan i vrteo se oko te hrane i vode. To mi je bilo najvažnije. Po količini i sadržaju sam znao da li je Šela zadovoljan mojim pisanjem. Bilo mi je drago što prati šta radim, i bio sam siguran da sam sve bolji i bolji u tome. Bližilo se vreme odluke i svaki momenat sam očekivao posetu. Ili neku vrstu kraja.

Bilo je gotovo vreme za ponovno uključivanje na internet, kada sam opet čuo meketanje i blejanje u daljini. Sedeo sam na svom krevetu i usrdno se molio za život. Svaki korak je trajao večnost. Ključevi su zazveckali. Vrata škrinuše.

Očekivao sam crnu mantiju, ali dočekao me je moderno obučeni mladić od dva metra. Imao je majicu kratkih rukava na kojoj je pisalo špediter sam tim se dičim, sa prigodnom ilustracijom, i sivo maslinaste vojničke pantalone. Momak je prišao, pružio ruku i seo pored mene. Bio je zrikav i to me je još više zbunilo. Čitavo ovo isčekivanje, pitanje života i smrti, i sva ozbiljnost mog položaja odjednom, sve je to izgledalo smešno i neprirodno. Dok sam se znojio ne znajući u koje oko da gledam, Šela se nasmejao i rekao: Ti si jedan mršavko. Moraćemo da te podgojimo.

I dalje sam ćutao, ali sam se i osmehnuo. Sad me je već držao za rame i ponašao se kao prijatelj. Super pišeš. I što je još bitnije, ljudi ti veruju. Malo si rigidan kod ovog Parasimpatikusa, ali shvaćam da je teško. Daćemo ti još jedan lik, izborićeš se ti bez problema. Eto, to sam hteo da ti saopćim. Računaj me kao svog prijatelja. Šta god želiš, ti mi slobodno reči. Pojačaćemo proteine, ništa ti ne brini.

Onda je ustao, odmerio me još jednom i uputio se ka vratima. Malo je zastao pre nego što je izašao i pogledao me. Kako sećanje? Jel' još tvrdiš da te Mladić ne interesuje? Kao da sam osetio podsmeh u tim rečima. Reč mladić je akcentovao malo čudno, ali sam se odmah setio da misli na osobu o kojoj se toliko diskutovalo u Srbiji. Taman sam odmahnuo rukom, kad mi je pred očima bljesnula slika nekog grmalja i njegovih pesnica. Instinktivno sam okrenuo obraz, kao da me je ošamario, ali nikog nije bilo ispred mene. Šela me pažljivo gledao. Skupio je oči. Imaš neki problem? Polako mi je prilazio. Reči su mu sada zvučale kao pretnja i istog sekunda sam se uplašio za količinu obećane hrane. Ma ne, odmahnuo sam na isti način rukom, i pomerio glavu, juče sam se ušinuo sedeći za kompjuterom i kada mahnem, kvrcne mi nešto u vratu. Kao da mu je laknulo. Potapšao me je po ramenu još jednom, okrenuo se i otišao. Nije se ni osvrnuo. Nije više ni bilo bitno – jer je ova poseta značila da ću živeti i da će hrane biti u izbilju. I tako je i bilo.