fruškoMorski koMo (19)

Izgleda da mi se pamćenje polako počelo vraćati. U sekundi bi mi kroz glavu proletela slika prostrane sobe, ili bednog kućerka. Ponekad bi video šumu, debelu, baš debelu. Pokušavao sam da povežem te slike sa stvarnošću, sve dok ne bih čuo sudove sa hranom kako lupkaju. Neko bi ih brzo gurnuo kroz metalni prorez i otišao. Dok sam jeo, često sam zamišljao kako može da izgleda kaluđer koji mi donosi hranu. Sigurno sitan i suv. Njegove korake sam prepoznavao još iz daljine. Lake i brze. To sigurno nije bio onaj ogromni Čovek u crnom, kog sam prvi put video kad sam se osvestio ovde.

Situacija u Srbiji mi je postajala sve jasnija, pošto sam morao da pratim dnevne vesti i političke događaje. Stvari su se odvijale munjevitom brzinom, i na sve je trebalo imati spreman odgovor. Međutim, moj problem je bila istorija, i to skorašnja. Ljudi sa kojima sam kontaktirao pravili su aluzije na likove i dela iz bliske prošlosti. Sa tim nisam mogao da se nosim, a morao sam. Šela je obećao da će poslati pojačanje, da bih se na tom polju bolje snalazio. Čak mi je poslao i šifru kojom će mi se veza obratiti. 'Šta te boli?', na šta ću ja da odgovorim 'Ono što si udario'. To su bile Šeline zamisli i moram priznati, takve bizarnosti bi me često oraspoložile.

Likovi pod kojima sam pisao bili su dva lica jednog istog bića. Kao neki politički dr. Džekil i mr. Hajd. VVasilija je bila odlučna devojka sa još odlučnijim stavovima – morao sam da pišem kako Srbiju ne možemo prepustiti stranim plaćenicima i izdajnicima, da veličam lokalnu crkvu i njene verodostojnike, političare na vlasti i njihove odluke. Morao sam da pišem u ženskom licu o 'našem napaćenom narodu kojeg je američka zver uzela na zub i ne pušta'. U taj lik nisam nikako mogao da se uživim jer em je bio ženski, em je prosipao gluposti u nizu (koje sam imao napisane sve po stavkama, tako da ništa nisam smeo da preskočim). Plašio sam se da će se osetiti moj nedostatak emocija u povezivanju teksta, pa sam sebi predočavao oca Vićentija u svojim najmorbidnijim trenutcima. Izgleda da mi je to pomaglo, jer se između redova mogla osetiti izvesna netrpeljivost. Ono što sam voleo bili su moji suparnici – nažalost, tek nekolicina onih pravih, obrazovanih, koji su imali širu sliku sveta u glavi. U nekom normalnom svetu, bio bi ignorisan na svim forumima zbog srednjovekovnih shvatanja, ali ovde sam čak osvajao muška srca. Neki su me toliko zavoleli da sam vremenom imao i svoje redovne udvarače. Šela me je i pohvalio u tom smislu.

Parasimpatikus je bio druga priča, ali u suštini ista. Na površini se borio za progres, evropsku Srbiju, tržišnu ekonomiju, liberalne ideje i sveukupno, sve što je deklarativna opozicija zacrtala kao svoj cilj. Međutim, dali su mi težak zadatak, da istovremeno, sve ljude koji mi se približe, na neki način omalovažim i odbijem od sebe. U početku mi je malo teže išlo, ali jednog momenta sam shvatio kako se to radi, i postao sam neprevaziđen. Voleo sam Parasimpatikusa, jer je bio obrazovan, moderan i elokventan, a sa druge strane malo šizoidan i patetičan. Kada sam otkrio kako da sa najpsihotičnijim osobama na internetu ostvarim dobru komunikaciju, a ovim normalnim nametnem osećaj neadekvatnosti, mojim uspesima nije bilo kraja. To se ogledalo u porcijama hrane koje sam sve češće dobijao.

Kada je Šela bio izuzetno zadovoljan, dobijao sam čak i desert, u vidu nekog keksa u koga je bio urezan mali Diznijev bambi, i šolje toplog mleka. Počeo sam da navikavam na svoj novi život, i da sve manje mislim na prazninu koja je ispunjavala blisku prošlost. Sećanja se nisu vraćala i jedino što me je krepilo, bila je pomisao na presvetlu Mariju. Kada bi se ekran ugasio, utonuo bih u misli o njoj i molio se bez prestanka. Vera mi je postala sve. Mislim da sam jednom čak i poželeo da provedem večnost u ovoj ćeliji.