Neki ljudi

U nekakvoj maleckoj zemlji, na, samom jugu planete Zemlje, postojao je nekakv grad. Bese taj grad mnogo drugaciji od bilo kog drugog, specifican po svojim i neobicnim ziteljima. Ti se ljudi nisu uklapali ni u jednu semu. Svi do jednog, radovali se i plakali u nekako slicno vreme. Ako se u jednoj ulici rodilo dete, rodjenje su slavili i oni koji su ziveli u pet ulica dalje. Citav gradic je slavio rodjenje deteta. Svadbe su bile nesto posebno. Trubilo se automobilima kojih nije bilo mnogo, tek toliko da se cuje brujanje njihovih motora. I sve se odvijalo pod budnim okom gradskog fotografa koji je sa svojim prastarim modelom fotografskog aparata i blicom koji bi zaslepljavao pratio sve sto se u tom gradu desavalo, vazno i manje vazno. Za neke sa strane, ovo je mesto licilo na ucmalu provinciju. Nista veliko nije moglo da se pripise ovom mestu, mnogi su mislili. Medjutim, gradic na jugu je bio poseban. Njegovi gradjani nisu bili tek tako neki statisticki broj jer nikada, niko nije vrsio popis u tom gradu. Neko bi se pitao kako je moguce prebrojati senke jer ti ljudi kao da i nisu postojali. Na jugu planete ziveli su ljudi senke. Njih niko drugi nije mogao da vidi sem privilegovanih. A privilegovani su bili bivsi stanovnici ovog grada. Rasuti po svetu, kada bi se kojim slucajem vratili u svoje malo mesto i sami bi postajali nevidljivi.

Zaboravih da napomenem da su i ti belosvetski putnici stizali u grad neuobicajeno: bilo im je dovoljno da samo zatvare oci i volsebno se prevezu preko mreze uspomena koja se nadvijala nad okeanima. Ponekada bi bila dovoljna nekakva malko setna i sladunjava melodija, ali toliko snazna, da bi bila u stanju da ih ponese dovoljno daleko da bi cak i u ovaj mali gradic stizali. Neprimetno.