Noc s Mikom Dzegerom
Gledala sam sinoc ovde u Austinu Teksasu film Martina Skorcezea o Stounsima, snimljen 2007, Shine a Light.
http://www.imax.com/ImaxWeb/static/swf/stl_takeover/welcome.jsp
Nezaboravno IMAX, ako znate sta je to: vrsta projekcije, iako dvodimenzijonalna ipak svuda oko tebe, sa rezolucijom slike i zvuka koji razbijaju osecanje stvarnosti i ravnotezu gledaoca. Covek koji je to smislio, radio je speciajlne efekte u Odiseji 2001.
Mik i Kit i ostali u natprirodnoj velicini izgovoraju nezaboravne nonsense hitove. Evo nekoliko ;
Pita uzbudjen novinar
What is the most frequent question journalists ask you?
- I don't know, kaze Mik
- The one you just said , kaze Kit
- Da nisi Mik Dzeger ko bi onda bio?
- Neko drugi, kaze Mik mrtav ozbiljan
- Sta osecate kad izadjete na binu a pred vama na hiljade ljudi koji vam klicu?
-You'd better be good! kaze Mik
I za kraj, moj omiljen gig. Kit pozdravlja publiku u kojoj su zvezde ala Klinton sa porodicom, i kaze, onako hip kako to rade rok zvezde masama,
- Hey, It s good to see you!
a onda dodaje mnogo uverljivije, kao za sebe
- It s good to see anybody really!
Muzika se cuje do poslednjeg suma, reci se savrseno razumeju, improvizacije rokera kao da su tebi licno upucene ...
Iako sam nekoliko puta bila na koncertima Stounsa, mislim da cu ovaj film gledati redovno kad ih se uzelim. Mozda jos sutra. Kao kad sam imala 13 godina...
A naslov bloga je bio tako
A naslov bloga je bio tako slatko erotsko-obecavajuci...
heloo DŽasmin :))
Pročitah jutros ovaj tvoj blog i ne znam dal da te gadjam kamenjem ili da ti čestitam...
U stvari ja volim da čitam tvoje blogove, koji me redovno iznerviraju i muče me danima..
Prvo mi je trebalo par dana da se oporavim od priče o Maji, sad IMAX...
....Sve to ne bi bilo tako strašno da se nije desilo baš sinoć..Imala sam vremena, čak mi se nije spavalo i malo sam se bavila čitanajem starijih blogova na ovoj platformi..Kad odjednom pufff..Serbian IMAX live :)) Puče kablovski net..
Ajde dobro...neću da se nerviram, i onako je kasno, mogla bih za promeu da se odmorim od compa sa kojim se družim što na poslu, što privatno a imam i neku partituru da uvežbam...
Postavim note, krenem da sviram, opet pufffff ...nestade struje...
Šta je bre ovo, sad sam već nervozna, nisam ni za šta, ne spava mi se, mrak, lupnjava po zgradi...Mora da se neko zaglavio u liftu...
Čekam malo, optimistički gledam na stvar..Ma sigurno je neki osigurač na spratu...Izadjem, već se gomila babuskersa kupila na hodniku i jedva su dočekale da promolim nos...
" A vi komšinice baš nemate obzira, normalan svet u ovo doba spava, a vi navalili sa tim pištanjem ( zvuk flaute je u pitanju)..."
Ja ih gledam, kao da se raduju što u dvadeset prvom veku živimo kao kromanjonci i to u sred Beograda...Niko se nije uzbudio mnogo zbog nestanka struje..Očeličio se narod za vreme restrikcija i bombardovanja...I šta će nam struja..??da slušamo Stonse ?? Ma jok..Struja je potpuno nepotrebna stavka...
uuuuhhhh
Pokupim svog psa i napolje u šetnju.....
Nabijem mp3 u uši i pravim se da mi je sve potaman...
Sednem na neki zidić i gledam gomilu kesica, opušaka, otpada od proteklog dana..ili možda nedelje...
I onda dodje Jasmina i priča o real feel muzičkom doživljaju...
Pa kao da mi neko stavi prst u oko :))))
Drago mi je da ljudi negde uživaju u takvim stvarima...
potpuno te
razumem
u americi ja samo u takvim stvarima uzivam, ostalo mi uopste nije po meri ala hrana
svakodnevna kultura zivota i koumikacije
;))
Verujem:: Ipak, čini mi se da se tamo neke stvari malo lakše podnose iz prostog razloga što postoji spektar mogućnosti..
Sama ponuda je toliko široka u svemu da se čovek pomiri sa tim eventualnim manjkavostima i trudi se da uživa u onim lepim stvarima..
Ovde se još uvek neguje kultura zatvaranja očiju...
Ponekad mi se čini da sve ide unazad, bez obzira na to što se sve ono što nam ne valja prodaje u najfinijim pakovanjima..
Ljudi pokazuju prstima, i kiselo se smeju, srećni što nisu drugačiji u bilo čemu..