Thesis No 10

So what? Eto, ne javljam se nikome.Idem ulicim, gledam svoja posla.Uglavnom nešto slažem i preslažem po glavi, to mi prija, baš dok idem ulicom.Imam I racionalno opravdanje.Izašao sam da kupim šargarepe, toalet papir i to. Baš zgodno. Što bi ja sad tu zverao okolo i – Dobar dan, dobar dan, kako ste?-. I sad sam ja ,,onaj,, što se ne javlja nikome!?-,, Onaj odvratan! Zamisli, prođe i ništa, a znamo se.,,
Znam ja za to, ali glupo mi da sad raspetljavam i sve menjam, a i zašto bi?Zamorno je.Idem tako i boli me kurac. Prihvatam da nije (možda) estetski prihvatljivo, ali moralno je potpuno O.K. ne, tim pre što ja zaista i ne primećujem nekog ? Razmišljao sam.Eto, i da podnesem žrtvu i odustanem od tog zadovoljstva da se hodajući bavim sobom pa možda stanem i kažem: Dobar dan, kako ste?-, kuda bi to odvelo? U razgovor, naravno! O čemu? O politici! O čemu mogu da pričam sa relativno nepoznatim ljudima koji me, usput, uopšte i ne zanimaju. I posle tog razgovora, ljubaznog, znam da bi ono ,,odvratan,, bilo relativno prihvatljivo jer bi me sada već i mrzeli.,, Zamisli šta je rekao!?,,
To smo dakle, apsolvirali.To sa ulicom.Na poslu je malo komplikovanije.Ni tamo sa nikim ne pričam.Ne znam što bi? A i skim? Sve mi isto, relativno nepoznati ljudi, uglavnom smradovi kojima i ne bi prijalo nešto da uđu u razgovor samnom.Idem tako hodnicima i…ništa.Nikome.Znam da je i njima neprijatno. Tako se i ne pojavljujem na poslu.Jednom mesečno, kao uđem, otkucam karticu, prođem hodnicima, liftovima, svi se sklanjaju, neprijatno im, i….izađem.Do sledećeg puta. Sada mi je to nekako prihvatljivo, ne boli,ranije pa, ranije je bilo teško nositi taj teret ,,neprijatne osobe,,. Tim pre što nisam to razumeo.Što sam ja neprijatan? Nemam je nikakvih odnosa sa nikim, ni dobrih ni loših.Šta se tu hoće od mene?Da prestanem da koristim tu malu pogodnost da se bavim svojim mislima i posvetim se njima? Baviti se sobom dozvoljeno je na wc-u i takvim mestima? Ali meni to nije dovoljno.Ne mogu po ceo dan da sedim na wc-u! E da se neko ne bi ljutio na mene? I najzad, ako ja već ne tražim ništa od njih, šta to hoće oni od mene? S kojim pravom? Ne?
Onda to sa ženom. I ona se ljuti.Po više osnova.Prvo, nju kao maltretiraju što sam ja takav, zatim ona mene maltretira jer sam (opet) ja takav. Nije uopšte lako živeti sa neprijatnom osobom, znam, a tek voleti tako nešto! To već zaslužuje svu moju zahvalnost.
So what? Zašto ja treba da odustanem od sebe? Jer ne tražim rame za plakanje? Tada bi valjda svima bilo lakše? Meni jednostavno ne treba to rame. Najzad, šta ima da plačem. Pa onda taj blog. Pomislio sam super, eto tu ne mora da se zamaram sa konvencijama. Ma, otkud. Čim sam ušo’, reko’ dobar dan, svi se odma’okomili.Fuck off i to blogovanje.
Ispostavlja se polako da je moj čitav svet, mislim onaj gde nikome nisam nešto kriv, WC! I sad treba da sedim tamo po ceo dan.Ja sam spreman da to prihvatim. Meni svejedno. Ali i tu ima problem.Potrebna su mi dva wc-a. Imam samo jedan. Svaki čas neko hoće da uđe. Stalno mi lupaju. Težak promet. Mislim, nije fer.
Najzad, verovatno ja i jesam neprijatan. Ali ja zaista ne tražim ništa, ni od koga. Naprotiv. Prosto se sklanjam od svih, upravo s toga što znam da ih iz nekog razloga povređujem. Mislim, ljudi su jednostavno bezobrazni. I ništa ne razumeju. Njima nije dostupno, jednostavno nisu u stanju da pojme moju žrtvu.Ne znaju, oni ne znaju šta bi to značilo kada bih ja počeo da se bavim njima i da im se obraćam. Ja to znam, i prosto sam odgovoran kakav sam, odlučio da ih poštedim tih trauma, tog Armagedona kojim bih ih počistio Sve, do poslednjeg.
I onda kažu da sam nepristojan.
Ja?