antifašizam, totalna rasprodaja - navali, narode!
Jedan lik na zemunskoj pijaci na svojoj tezgi ima tridesetak originalnih "Cartier" i "Rolex" satova. Traži po 2.000 po komadu, ali, ako si uporan, možeš da ih dobiješ za 300.
Njega sam se setio dok sam prisustvovao tribini u CZKD-u o "antifašizmu u Srbiji". Otprilike, navali narode, kvalitetan antifašizam za poneti – jeftino. Izgleda kao pravi, ali – ne radi.
Prisutni: Sonja Licht, Predrag J. Marković, Vojin Dimitrijević. Moderator: Filip Švarm.
I, kako se kotira antifašizam na ovoj tezgi?
Otprilike suština se sastoji u sledećem: kao što svi znamo, naš narod je mnogo patio, i svašta nešto doprineo, pa su posle naši predstavnici uredno pohađali razne svetske tulume povodom raznih pobeda nad fašizmima. Ali, nekako je to zamrlo... I, da vam pravo kažemo, nije to dobro...
Nakon otprilike tako izložene osnovne problematike antifašizma u Srbiji, javile su mi se izvesne nedoumice, pa sam pokušao da ih razrešim sa učesnicima tribine.
Ali zašto više ne učestvujemo? Da nije možda zbog toga što nas niko više ni ne zove?
Ma neee... Znate, bio je taj komunizam, i on je tu antifašističku borbu prikazivao crno-belo. I onda je komunizam pao, i onda nismo više mogli tako.
Pa dobro, komunizam je dakle pao. I kako sad prikazujemo taj antifašizam? Crno-crno, zar ne?
Pa, mi smo se odrekli antifašizma, znate, zbog tog, ovaj, komunizma. Ali, kad malo bolje razmislimo nije to tako loše – sve te proslave, puno sveta iz raznih država, banketi, piće, klopa... Ne bi bilo loše da se ponovo umuvamo...
Ali, ako se ne varam, još se ponešto izdogađalo u međuvremenu: Propagandna kampanja protiv antifašističke borbe, bratstva i jedinstva, izazivanje nacionalne mržnje. Pa zločinački ratovi, etničko čišćenje, genocid. Da nema sve to možda neke veze s tim što nas više ne zovu na antifašističke tulume? Mnogi od glasnogovornika kampanje mržnje još uvek su aktivni, zar ne? Štaviše, eno ih unutar "proevropske opcije"?
Pa, znate, svašta se izdogađalo. Srbija je, znate, prošla kroz teška vremena... A međunarodna zajednica ponekad nije pokazivala dovoljno razumevanja za Srbe i Srbiju...
Takođe, kod nas je gajen kult ratnika. A bilo bi bolje da se više obrati pažnja na žrtve.
Da li se to odnosi samo na srpske žrtve? Zar ne mislite da bi bila naša moralna obaveza da nekako iskažemo pijetet i prema žrtvama koje su podneli drugi narodi za vreme naših velikosrpskih avantura? Da obeležimo ili makar obiđemo stratišta u Sandžaku i istočnoj Bosni iz 1942. i 1943? Mesta genocida i etničkog čišćenja devedesetih? Zar zaista ne mislite da su ovi najnoviji ratovi imali svoju fašističku dimenziju u svom konceptu krvi i tla, etnički čiste Velike Srbije u svojim "etničkim i istorijskim granicama"?
Kao što je poznato, Čubaka je jedan Vuki sa planete Kašiik...
Zar ne mislite da mnogi mladi u Srbiji imaju poremećenu percepciju osnovnih pojmova antifašizma i tolerancije? Da nije to možda povezano s tim što u njihovom udžbeniku piše da je italijanski fašizam u skladu sa interesima srpskog naroda? Što piše da je NOVJ "napala Srbiju" avgusta 1944? Koju su "branili" Nemci, Bugari, četnici, nedićevci, ljotićevci i Ruski zaštitni korpus?
Ali Čubaka, on u stvari živi na planeti Endor...
Šta mislite o tome što nas je svet do nedavno doživljavao kao sramotu za Evropu i civilizaciju? I što se, u pogledu javnog mnjenja, političkog govora, učesnika političkog života, malo šta promenilo?
Ali, razmislite samo o tome! Zašto bi jedan Vuki, osam stopa visok Vuki, želeo da živi na planeti Endor...
Šta mislite o tome što naša država slavi, sponzoriše i oficijelno priznaje za deo tradicije one snage koje naši komšije doživljavaju kao fašiste koji su odgovorni za zločine protiv čovečnosti? Imate li neki stav prema predlogu SDP BiH da se zabrane organizovanje i korišćenje obeležja fašističkih formacija: ustaša, četnika i Handžar divizije?
Ali, naravno, s obzirom da je Čubaka osam stopa visok Vuki...
I, da ne zaboravimo, dakle, antifašizam – dobro, fašizam – kakano! Antifašizam, to smo svi mi, fašizam, to je bilo nekad negde, takođe ima i neko svoje teorijsko objašnjenje, ali molim vas! Nemojte da se predugo zadržimo, pa da zakasnimo na proslavu!
ipak nije sve crno
Ministar Brajović je ukratko evocirao teška vremena borbe protiv fašističkih okupatora i njihovih domaćih slugu, pomenuo je Belu Crkvu i ustanak 7. jula, i izgovorio termin za koji nisam verovao da ću ga ikad više čuti iz usta nekog zvaničnika u Srbiji: narodnooslobodilačka borba.
Zatim se ukratko osvrnuo na antifašističke vrednosti, na njihov značaj za Evropu i za Srbiju, pozvao još jednom na razum i zaključio uzvikom:
Živela Evropa! Živela Srbija!
Nakon toga izveden je koncertni program sastavljen od popularnih komada (Hristić - Glinka - Rosini - Bizeova svita iz opere Karmen - Bramsova mađarska igra br.5, Dvoržakova slovenska igra). Program je počeo intoniranjem himne Srbije, a zaključen Odom radosti. Za bis smo dobili zanimljivu orkestraciju Marša na drinu. Pod utiskom ministrovih reči, ova muzika delovala je još svečanije i uzbudljivije.
Zaista neočekivan i prijatan doživljaj - pravo osveženje posle prilično jadne tribine "antifašizam u Srbiji" u CZKD-u.
Hvala ministru Brajoviću.
Smrt fašizmu, druže Tihi!
Naravno da nije sve tako
Naravno da nije sve tako crno.Sivo je.
Opet slicno... Svega po
Opet slicno...
Svega po malo, ali mi se namece utisak pristrasnosti i prikrivene namere...?
Gresim li?
Mozda, ali....
ovo je, naravno, subjektivni doživljaj
Prosto, bili su to tako duboki prodori da je mene zabolelo.
Najbolje će biti da se podrobno obavestiš u tom časopisu g. Švarma (kaže, biće dodatak na 16 stranica), pa donesi sopstveni sud.
crni dani za fašizam
Na kraju je g. Švarm zapretio da će u svom časopisu ("Kreme", "treme" ili tako nešto - nisam ga dobro razumeo) objaviti sve ove silovite rezultate, praktične i teorijske prodore do kojih je došlo na ovoj tribini. Kako sam obavešten iz pouzdanih izvora, na ovu pretnju fašizmu se smrzlo govno u guzici od straha.
daleko najbolji utisak
Jedina primedba: zaista neprijatan zvuk zvona na mobilnom...
partizansko groblje
jah
Partizansko groblje
Norveški ambasador u Bosni i Hercegovini Henrik Ofstad ostao je šokiran prilikom posjeta Mostaru, kad je vidio oko stotinjak oštećenih spomen-ploča na Partizanskome groblju, koje je inače nedavno obnovljeno. To glasovito Partizansko groblje pomagala je obnoviti i norveška Vlada, svjesna da je ono - pored toga što je estetičko ostvarenje prvog reda - i trajan spomen na žrtve fašizma u hercegovačkoj metropoli. Veleposlanik Ofstad ostao je zgranut, vidjevši da je spomen-groblje prepuno fašističkih oznaka i simbola.
Zaprepašteni Norvežanin, osvjedočeni prijatelj naše zemlje, kazao je da takvi vandalski činovi nisu sramota samo za Mostar i BiH već i za cijeli civilizirani svijet koji je ratovao i dobio bitku protiv fašizma. "Ovo vidim kao uvredu svim generacijama naših roditelja koji su se borili za slobodu u svijetu. U većini europskih zemalja zabranjeno je pisati ili crtati hitlerovske simbole, a ovdje ih vidite na grobovima vojnika koji su se borili protiv nacizma. Potpuno sam šokiran", izjavio je siroti Ofstad.
"Kao Norvežanin čiji su se roditelji borili u Drugom svjetskom ratu mislim da je ovo jako čudno", kazao je Ofstad te dodao da se Partizansko spomen-groblje nalazi na nacionalnoj listi spomenika, što pokazuje da su sve strane dužne nešto učiniti. On je dodao da Mostar i BiH trebaju naći rješenje kako bi se ubuduće spriječila ovakva oštećenja. "Prvo i najvažnije pitanje jest kako da se zaustavi vandalizam i da se utvrdi tko je odgovaran za ovo što se desilo i zašto to nije spriječeno", kazao je Ofstad.
Uništavanje spomenika antifašizmu u nas je postala poželjna praksa: u razdoblju od sloma komunizma do danas u Hrvatskoj je uklonjeno 2.964 spomen-obilježja, među kojima je 731 spomenik i obilježja od velike umjetničke i kulturno-povijesne vrijednosti, piše Vjesnik, a koliko je takvih spomenika devastirano i obeščašćeno u našoj zemlji, još nemamo pouzdanih podataka. Mostarsko partizansko groblje, umjetničko remek-djelo beogradskog arhitekta i humanista Bogdana Bogdanovića, podignuto prije četrdeset godina, bilo je ponos, a sad je ruglo grada na Neretvi.
Bogdanović, koji je protjeran od nacista iz vlastitog naroda našao egzil u Beču, rekao mi je u jednom razgovoru da ga ne zanima rđava sudbina njegovih spomenika. "Licemjerno bi bilo žaliti za kamenjem u zemlji u kojoj su pobijeni toliki nevini ljudi", rekao je. Pa ipak, to nevažno kamenje u našim ahistorijskim vremenima važno je kao znak diferencije između nas i njih. Jer, antifašizam nije ideologija, on je kultura, on je najveća kulturna tekovina Zapada. Ljudi koji danas skrnave antifašističke spomenike, sutra će skidati ljudske glave, o tome je govorio plemeniti veleposlanik Ofstad. Nakon Starog mosta, "Ruže", tolikih džamija i crkava, morao se suvremeni vandal i borcima za slobodu popišati na grob.
Mile Stojić
spomenik streljanim
civilima koji je kapetan dragan okupirao svojim golf klubom
" width="508" height="381" alt="" />
za Malenu,
i ostale zainteresovane, uz izvinjenje Gorranu zbog trol.a
http://glasovisvitanja.com/
štiftungom ću te, majjjci:.
Žurka o trošku države
__________________________________________
Veliki srpski skandal na ovogodišnjem Međunarodnom sajmu knjiga u Parizu
Bivši direktor i ataše za štampu ugledne izdavačke kuće „Až Dom„, a sada privatni izdavač i urednik u Parizu i značajan promoter srpske kulture Nataša Pejin je, na martovskom Međunarodnom sajmu knjiga u prestonici Francuske, bila suočena sa bahatošću i primitivizmom predstavnika srpskog ministarstva kulture, i Privredne komore Srbije. O detaljima ove sramote, čiji je bila svedok, Nataša Pejin je specijalno za Tabloid napisala osvrt koji rečito govori o moralnom blatu koje danas komanduje Srbijom
Za ,,Tabloid,, iz Pariza:
Nataša Pejin
Od oktobra (2007. godine, prim. red.) pokušavam da dođem do informacije u Ministarstvu kulture da li će Srbija doći na Sajam knjiga u martu 2008. jer sam imala nameru da, ukoliko i ove godine Srbija izostane, priredim prisustvo srpskih izdavača i pisaca za šta je potrebno nekoliko meseci rada.
Na Sajmu knjiga u Beogradu razgovarala sam sa nekoliko domaćih izdavača i pitala ih da li bi finansijski pomogli da zakupimo i da organizujem štand srpskih pisaca, što su oni prihvatili i rekli da ih obavestim ukoliko do toga dođe.
Bilo bi krajnje besmisleno i kontraproduktivno da se na Sajmu u Parizu pojavi na jednom štandu Ministarstvo kulture, a na drugom izdavači srpski i francuski. Da bih to izbegla, čekala sam odgovor iz Ministarstva, koji je stigao dve tri nedelje pred početak Sajma. Pozvao me je gospodin Mladen Vesković iz Ministarstva kulture Srbije, da me pita da li bih mogla da pomognem oko organizacije i nabavke knjiga srpskih autora na francuskom jeziku. Iako sam bila potpuno svesna apsurdne situacije ovakve organizacije, pred činjenicom da je sve to rađeno u zadnji momenat, prihvatila sam da pomognem. Za taj posao mi je ponuđen honorar od pet stotina evra koji sam odbila.
Moj sagovornik iz Beograda bio je gospodin Mirko Prlja iz Privredne komore Srbije kog je Ministarstvo kulture zadužilo da organizuje ovaj sajam. Sa njim sam do incidenta koji se desio, a čiji je „autor“ bio on, imala normalnu saradnju u kojoj sam rešavala probleme i nalazila odgovore na pitanja koje mi je on postavljao preko telefona i mejlom, a koji su bili isključivo tehničke prirode u čemu sam mu predano pomagala, jer da nisam, od njihove organizacije na štandu barem prva dva dana, od ukupno pet, ne bi bilo ni stola, ni stolice, ni struje, ni dovoljno polica, ni priključka za internet... naša elektronska prepiska svedoči o tome. Organizovan je dolazak i boravak ekipe iz Srbije, delimično i sama manifestacija, time što je zakupljen štand i što su poslate knjige iz Srbije. Štand je koštao oko 18.000 evra, a za celu organizaciju potrošeno je oko 30.000.
Štand sam 12. i 13. marta montirala sama, jurila majstore da priključe struju, poručivala stolice i stolove koji nisu poručeni iz Beograda... dočekivala isporuku knjiga iz Beograda i vukla 150 kilograma knjiga na rasklimatanim kolicima kroz celu halu do štanda, knjige koje transporter nije isporučio po dogovoru, raspakovala pakete i poslagala knjige na police kako bi štand Srbije bio uređen do svečanog otvaranja kako prilici, i što je obaveza izlagača.
Organizator je stigao na sajam sa srpskom delegacijom direktno na svečano otvaranje nešto pre 17 sati, posle kraćeg turističkog obilaska Pariza, sve sa vodičem, a da pri tom nije proverio da li je sve sto je „organizovao“ zaista urađeno. Iz srpskog kulturnog centra niko nije mogao da se oslobodi i dođe da mi pomogne, jedino je šofer ambasade došao da prevezemo knjige koje sam prikupila u svom stanu (desetak kartonskih kutija).
Kako je štand bio dovoljno prostran, a polica dovoljno, podelila sam ga na dve celine: knjige na srpskom i na francuskom jeziku. Na centralni zid sam izložila dela Pekića, Crnjanskog, Andrića, Kiša na francuskom jeziku, što je prirodno s obzirom na to da je devedest odsto posetilaca frankofono. Te knjige je g. Prlja već sutradan, prvog dana sajma, sklonio, dosledno sprovodeći direktive „da sve do jedne knjige koje je poneo moraju da budu izložene“ čime više nije ostalo mesta za knjige na francuskom jeziku.
Šta reći o činjenici koja se ponavlja iz godine u godinu, da Ministarstvo kulture, ili Udruženje izdavača, dolaze na Međunarodni sajam knjiga u Pariz isključivo sa knjigama na srpskom jeziku ili sa pokojom na engleskom. Čak i kada im se pred nos stave iste te knjige na francuskom, jeziku zemlje u koju su došli da predstavljau srpsku kulturu, „direktiva“ je od zdrave pameti jača.
No, posle razgovora i ubeđivanja, „vratili su mi“ prostor za „moje knjige“, ali na centralnom zidu više nije bilo moguće izložiti Andrića, Crnjanskog, Pavića, Kiša... takva je bila direktiva i tu su poređane monografije, od kojih je samo dve-tri imalo smisla izlagati, i koje gotovo niko osim nekoliko Srba koji su tu slučajno naišli nije ni gledao. O najavljenim predstavljanjima velikih izdavačkih poduhvata poput monografija „Morava“ ili „Fruška gora“ nije bilo ni govora, prosto nije bilo publike za to, a i da je bilo, ne vidim ko bi ih predstavljao: u ekipi koja je došla iz Beograda niko nije govorio francuski jezik.
Kako je Ministarstvo kulture zamislilo, a „izvođač radova“ mislio da priredi susret sa piscima koji su za tu priliku specijalno stigli iz Beograda, da ovi potpisuju svoje knjige čitaocima, a da je čitalac ne kupi? Problem je „profit“ od prodaje knjiga? Kako bilo ko pametan može da pomisli da se bilo gde u inostranstvu može praviti neki ozbiljan profit od prodaje knjiga srpskih pisaca na bilo kom jeziku? Da je to tačno, francuske knjižare bile bi prepune knjiga srpskih pisaca, novine obilovale kritikama, svaki veći evropski grad imao bi srpsku knjižaru koja bi cvetala i o tome bi se već kao o velikom srpskom uspehu naširoko pisalo i znalo. Neko bi i novce zaradio, što bi bilo prirodno i dobro za sve: pisce, izdavače i, najvažnije od svega - za Srbiju. Svaka srpska knjiga koja uđe u jednu francusku kuću uspeh je za srpsku kulturu, korak povratku evropskom čitaocu, a onda i polako podizanje ugleda koji smo izgubili.
Posle „telefonskih konsultacija“ g. Prlja mi je rekao da će „da mi učine“ da prodajem knjige, da su napravili kompromis da se francuske knjige prodaju jedino u prisustvu pisaca. Pitam: kako ste to postigli, a on kaze da im je rekao da sam pripretila da ću sve da spakujem i napustim Sajam, na šta mu ja kažem da to nije tačno, da ja to nisam rekla, a on meni da to nije ni važno, da je trebalo malo „dramatizovati“ kako bi mu dali blagoslov za prodaju. Pitam: a šta ako neko pored Petrovićeve ili Pantićeve knjige poželi da kupi Tišmu ili Kiša koji su „odsutni“? Ispašćemo smešni! Ipak, prodaja je „tolerisana“ i „meni učinjena“ usluga.
Predložila sam gospodinu Prlji da, između ostalih, pozovem Žana Kristofa Buisona da potpisuje svoju knjigu „Ukus Beograda“ (Le Gout de Belgrade). Objasnila sam ko je on, glavni i odgovorni urednik kulture u „Figaro Magazinu“, autor biografije generala Draže Mihailovića na francuskom za koju je dobio nagradu francuske Akademije nauka i umetnosti. On se oduševljeno složio, (što će kasnije, a i sada poricati). Kako je običaj ovde pri susretima sa piscima, donela sam i pet primeraka njegove biografije Draže Mihailovica „Heroj koga su izdali saveznici“. Nisam ni sanjala da će to biti viđeno i tretirano kao subverzivni akt ili politička provokacija iz jednostavnog razloga što je u pitanju istorijska i nagrađena knjiga, koju je objavio jedan od najvećih francuskih izdavača biografija velikih istorijskih ličnosti „Perrin“. Takođe sam pozvala i neke druge francuske autore, kojima sam posle ovog incidenta otkazala dolazak na štand kako ne bi ponovo bilo nekih skandala.
U momentu kada je trebalo da počne potpisivanje, gospodin Prlja je prišao stolu sa knjigama za kojim je sedeo g. Buison i rekao da ta knjiga ne može da bude tu i da je treba skloniti. Pokušala sam da mu objasnim da to ne radi i da nije nikakva politika u pitanju, ali on nije hteo da čuje. Jasno mi je rekao da je „bilo kakva politika zabranjena“. Čak je i g. Buison pokušao da ga razuveri i pitao ga kakve veze sa politikom ima čovek koji je mrtav od 1946, na šta mu je ovaj odgovorio da u Srbiji sve to ima veze i da knjigu moramo skloniti jer je takva instrukcija Ministarstva. Na to je g. Buison ustao i rekao mu: „Ja petnaest godina pišem i borim se da pokažem da Srbi nisu ono što se o njima govori, zbog toga ovde trpim munje i gromove, i ovakve uvrede neću da tolerišem na srpskom štandu. Ako ovako postupate sa svojim prijateljima i saveznicima, nemojte se čuditi da vas ceo svet pljuje i mrzi!“ I potom je napustio štand.
Ostala sam potpuno šokirana i rekla mu: „Vi, gospodine, nemate svest o tome šta ste sada uradili“, na šta me je on optužio za podmetanje i prevaru, kao da sam želela da pravim neku političku propagandu i debate na štandu.
Narednih dana, svela sam svoje prisustvo i aktivnosti na štandu na minimum. Kako je na programu za nedelju bilo najavljeno prisustvo pisaca, došla sam da odradim ono što sam započela. Srela sam gospodina iz Ministarstva koji se predstavio, Novica Antić, koji mi je rekao: „A, vi ste ta Nataša“. To se uklopilo u tri do pet minuta koje je proveo na štandu Srbije, i ništa više. Ni hvala, ni molim.
Na istom tom nesrećnom programu, najavila sam i susret pod temom „Kosovo i Metohija u srpskoj umetnosti“ za šta sam takođe telefonom dobila odobrenje od g. Prlje, što on takođe negira. Jedini moguć način da se govori o Kosovu i Metohiji na srpskom štandu bio je „umetnički pristup“, slikarstvo, arhitektura, poezija, a nikako „politički“. Na moje zadovoljstvo do tog susreta nije došlo, jer je upravo u zakazano vreme preko razglasa javljeno da posetioci i izlagači krenu ka najbližem izlazu i napuste sajam zbog „tehničke provere“. Policija i agenti su potiskivali ljude koji su se zavitlavali ka izlazu. „Šaljivi terorista“, koji je anonimnim pozivom javio da je podmetnuta bomba, želeći da poremeti tok ove manifestacije, u znak protesta protiv počasnog gosta Sajma, koji je ove godine bio Izrael, nije ni sanjao kakvu mi je uslugu učinio i kakve me je bede spasao. Bog je to lepo udesio, a ruku na srce, hvala i Alahu!
Posle svega ostaje nerešen problem: kako povratiti srozani ugled naroda koji je u ovoj zemlji, Francuskoj, tokom dva veka koja su za nama, predstavljao primer časti, hrabrosti i plemenitosti?
Srpske demokrate svih boja imali su za poslednjih osam godina, koliko su na vlasti u Srbiji, priliku da se uvere da ta priča o Srbima kao zločinačkom narodu nije sahranjena sa „velikim srpskim diktatorom“, nego kao troglava aždaja i dalje kruži svetom, ceri se, bljuje i razara. Krajem prošle godine, jedan od najpoznatijih i najuglednijih kolumnista, Žak Žuliar, u nedeljniku „Nuvel Observater“, napisao je: „... I sada se jedan zločinački narod, koji se nije pokajao, sprema da uđe u orkestar evropskih naroda“...
Na ovogodišnjem štandu Međunarodnog sajma knjiga u Parizu, koji je plaćen državnim novcem, dakle novcem tog srpskog naroda, još jednom je propuštena prilika da se sa rehabilitacijom ugleda Srbije odlučno započne.