Biljana Srbljanovic u Pescaniku:

Ja mislim da je prevashodno uspeh u tome što je Evropa shvatila da je nama izuzetno potrebna pomoć u ovom trenutku, da je razlika između proevropskih snaga i ovih nazadnjaka u nekoliko procenata u korist nas i da tome jednostavno mora da se pruži neka vrsta podrške - inače potonuće Srbija. Mi smo na ivici ambisa i pitanje je trenutka kad ćemo pasti. Možda nam je to dato i iz osećaja neke krivice i odgovornosti prema nama zbog velikog pritiska koji trpimo, na koji očigledno ne umemo da odgovorimo, i njihovog saznanja da je to možda bio pogrešan pristup. Sa nama treba malo kao sa nekim ometenim u razvoju, polako. Naše je da nam to bude čast, da to prihvatimo uz radost i da probamo da se ne obrukamo ponovo. A to kako se sporazum doživljava od ovih nazadnjačkih snaga, mislim da je veleizdaja zemlje.

Boris Tadić je morao mnogo ranije da potpiše taj sporazum i on na taj potpis ima puno zakonsko, moralno, materijalno i svako drugo pravo, i ja tu stajem apsolutno iza njega. S druge strane, ostatak te tehničke vlade nema nikakvo pravo da se predomisli, niti ima ikakvo pravo da u korist svoje neposredne politike, rezultata na ovim izborima, gura zemlju u novu krizu opozivom predsednika. Ako se to dogodi, predlažem svima da se odmah isele, da istoga trenutka zakatanče kuđu i odvedu decu odavde i da puste ovim ludacima da se upropaste do kraja. To je jednostavno otmica zemlje, mi smo onda pod opsadom radikala i DSS-a, ukoliko se to dogodi, i to je onda - spasavaj se ko može. Neki ludaci su ti zaposeli život i ako ne možemo da ih pobedimo - bežite, ljudi, sklanjajte se.

To je užasno čudno, sad sam po prvi put sa ove strane, znači učestvujem u tim izborima i tako sam nešto mirna, jer ne mogu da zamislim mogućnost da radikali i Koštunica dobiju vlast bilo gde. Sreću me na ulici, pa ljudi imaju potrebu da mi nešto kažu i nije mi se desilo da prepoznam na nečijem licu želju da jedan čovek umešan u ubistvo, u skrivanje najgorih zločinaca i drugi čovek, koji je saborac najtragičnije politike ove zemlje posle Drugog svetskog rata, na bilo koji način više budu prisutni u životu. Ja čak razumem glasače radikala, jer radikali imaju socijalnu demagogiju i oni znaju da ljudi teško žive i oni se obraćaju ljudima koji nemaju neko posebno razumevanje za to šta će nama sada doneti Sporazum o pridruživanju ili šta bi nam konkretno doneo ulazak u Evropsku uniju, jer oni to ne razumeju. Neko treba da izađe na televiziju i rekao - mleko u Srbiji košta 20 odsto više nego u Nemačkoj, čokolada i koka kola koštaju 30 odsto više nego u Nemačkoj, a to je zbog toga što ovde postoji monopol i što veliki vlasnici velikih lanaca prodavnica hrane zarađuju na siromašnim građanima udarajući reket na elementarne prehrambene proizvode. Sporazum o pridruživanju i ulazak u Evropsku uniju ukida monopolsko pravo velikih trgovačkih lanaca, što znači da taj radnik više neće plaćati mleko skuplje nego Nemac.

Demokratska stranka kao većinska demokratska stranka se de facto obraća višoj srednjoj klasi, ljudima koji mogu da uzmu kredit, i to ne samo da imaju tu mogućnost, nego imaju i neku potrebu i želju da uzmu kredit. Oni se isključivo bave tim slojem stanovništva i zbog toga radikali tako rastu. S druge strane, ja ne mogu da shvatim ko u Srbiji 2008. godine, ko je taj čovek koji ima iole ličnog integriteta, elementarnog ljudskog poštenja, da ne govorim o intelektualnom poštenju, koji može da ode i da zaokruži bilo koga sa liste Vojislava Koštunice. Ja mislim da je rak rana ove zemlje taj čovek i njegova partija i da naš zajednički cilj mora biti da ti ljudi više nikada ne pređu cenzus. On je u prilici da sa svojom manjinom ucenjuje ostatak zemlje, da se slepo drži potrebe da se održi na vlasti, jer ako siđe sa vlasti, nestaje i imunitet pred pravosudnim organima. Oni su umešani u svašta i njima je pitanje života i smrti da se održe na vlasti. Oni će sa crnim đavolom ući u vlast samo da bi se održali, da bi zadržali svoj imunitet pred pravosudnim organima. Naša obaveza je da uradimo sve da ljudi shvate da dokle god Demokratska stranka Srbije prelazi cenzus, Srbija će biti u blokadi, Srbija će biti na ivici ambisa.

Oni su gori sada, nego Milošević poslednjih dana, jer Milošević je imao tu aroganciju da nije verovao da će mu poslednji dan ikad doći. Ako se sećaš onih snimaka kada su ga isporučivali u Hag, to je jedan ogrnuti starac, izgleda kao predsednik kućnog saveta kome su oduzeli pečat i ključeve od kase, pa se malo naljutio ali i dalje ne veruje, on ne veruje da je to taj trenutak. I zbog toga je možda on i pao, međutim, ovi ljudi znaju da mnogima od njih glava igra na ramenima, i u smislu da su im zaprećene ozbiljne zatvorske kazne ako jednom bude izašlo na videlo sve ono što su oni radili, od elementarne korupcije u gradu do onog nivoa o kome mi uporno govorimo, a to je - ljudi iz kabineta Vojislava Koštunice su umešani u ubistvo Zorana Đinđića. Njih imunitet i Koštunica štite od gonjenja pravosudnih organa. To je sve, oni ljudi sebi spašavaju glavu.

Oni su kao neka sekta, koja na kraju pusti gas pa pobije svu decu, svi da pomremo samo da se oni spasu. I više me ne zanima ni kritikovanje Demokratske stranke, koja naravno da je morala da uradi mnogo više i naravno da ima ogromnu odgovornost jer je održavala tog Koštunicu na vlasti. Kao džinovski, mlaki bokser pun sala, on bi svima da se svidi, pa je izgubio svoju suštinu i svoju snagu. On deluje kao neki pregojeni bokser, koji kada zamahne uvek promaši cilj i uvek ga onaj mali, pokvareni šutne ispod pasa i nokautira ga. E, sad, ja više ne mogu njih da krivim i uopšte me više ne zanimaju. Opasnost preti od Vojislava Koštunice i njegove sekte.

Radikali su nebitni, oni nikad nijedne izbore nisu dobili, njima se ni ne isplati da pobede ni na koji način, da preuzmu odgovornost. Taj Vučić je moje godište, on treba i posle da živi. Ako dođe na vlast, on će možda da napuni džepove svoje i svoje stranke, svojih kumova i prijatelja, ali nakon toga njemu ostaje još pola veka da preživi ovde. On nema šta drugo da radi osim da se bavi politikom, a najkomotnije im je da se bave politikom kao najveća opasnost i najveća opoziciona stranka. Oni hoće da muljaju i da su stalno tu, da ti prete - videćeš šta ću da ti uradim, sad ću da ti uradim, kao Bata Živojinović u filmu U raljama života, i kad ti sve to budem uradio ti ćeš pasti u nesvest. Ali u stvari to nikada ne uradim, jer sam zauzet žvakanjem žvake. Puno je bilo priča o tome kako se ta stranka može kupiti i ja bih pozvala sponzore i mecene srpske budućnosti da to i urade ovih dana.

Ja sam krenula u kampanju vrlo štreberski. Prvo sam sela i okružila se pametnim i obrazovanim ljudima, koji su stručnjaci za svaku oblast koja je važna za život grada, uzela zakone, uzela papire, knjige, istraživanja, proučavanja i sve naučila. Sada mogu da ti polažem šta god hoćeš, pitajte me, profesore, učila sam celu noć. Tako da priča o mojoj nekompetenciji pada u vodu. Mislim da najbolje poznajem Zakon o javnim nabavkama od svih ljudi u ovom gradu. To je savladivo, uzmeš segment po segment i vidiš šta je zakon, kako mora da se menja, koji je problem, fokusiraš se na problem, razgovaraš sa ekspertima, nađeš rešenje, ponudiš rešenje, sastaviš program i gotovo. I onda sam shvatila da se u svakoj oblasti udruženog rada u ovom gradu moj program svodi na ono - ljudi, ovde više ne može ovako da se živi. Sve je to toliko na štetu građana i toliko blokira život ljudi toliko mora da se popravi da ja nemam šta drugo da radim, nego da otvorim prozor i da kažem - ljudi, ne može da se živi više ovako, i to je moj predizborni program. Svaka se tačka svodi zapravo na to.

Zavod za zaštitu spomenika izdaje dozvole za kioske i za firmopisce, tako da, da bi ti pisalo na sred Trga Republike ogromnim slovima Do jaja mora Zavod za zaštitu spomenika da ti da tu dozvolu i on je to dao, pa je pitanje kako je on to tačno dao. Ni vrtići nisu naivna priča, a da ne pričam o mostogradnji, metrou. Dnevni boravak za decu ometenu u razvoju ne može da se rekonstruiše i renovira sve ove godine zbog toga što je neko vrlo konkretan bacio oko na taj teren u Šekspirovoj ulici. Sada su roditelji dece ometene u razvoju primorani da ih stavljaju u domove gde oni žive u jako lošim uslovima. Stavljaš tu decu pod tri brave, sklanjaš ih iz kuće, jer moraš da radiš, ne možeš da ih držiš u kući ako nema ko da se brine o njima, jer je neko blokirao renoviranje objekta, jednog jedinog, koji postoji u Šekspirovoj ulici. To je stvarno da otvoriš prozor i da kažeš - ljudi, ne može više ovako, ne možeš tu decu tretirati kao da su gori od pacova.

Kada pogledaš romsku decu u ovoj zemlji, u 80 odsto slučajeva upisuju ih u specijalne škole, zašto? Zato što da bi se upisali u predškolske ustanove, traže im da su roditelji zaposleni, roditelji romske dece u najvećem broju slučajeva nisu zaposleni. Deca ne mogu da idu u predškolsku ustanovu, ne znaju dobro srpski, strpaju ih u specijalne škole. I nikada se neće zaposliti i to je zatvoreni krug, ta su deca diskriminisana ovde, u ovom gradu gde smo mi dali pre dve nedelje titulu počasnog građanina Nelsonu Mendeli, borcu protiv rasizma. U državi u kojoj je rasizam institucionalizovan, u kojoj su romska deca tretirana gore nego crnci u Južnoj Africi tada. Ej bre, rodiš dete i baciš ga u đubre i taj i takav grad slavi Nelsona Mendelu i borbu protiv rasizma i priča ti o otvorenom gradu, o evropskim integracijama, a šikanira jednu grupaciju od gotovo 700.000 stanovnika u ovoj zemlji.

Bre, nemamo autobuse da mogu invalidi da uđu, nemaš nijedan javni toalet gde može invalid da uđe, znači, osuđen je da se upiša u gaće na ulici. Znači, imaš ljude koji se busaju u Kosovo, a u stvari muljaju, trguju i kriju se pred pravosudnim organima ili govore o kreditima, pa dodelim sebi stan od državnih para u svojoj predizbornoj kampanji. Znači, oni se obraćaju i odgovarajućem sloju stanovništva. A ako si nepokretan, upišaj se u gaće na ulici, baš me briga za tebe. Taj stupanj nesolidarnosti je uspostavila vlast. Pogledaj položaj gej ljudi. Ej, ne dolaze nam ovde na Pesmu Evrovizije, svi ćemo da pevamo i da vrtimo zadnjice uz najgejčarskiju paradu koja postoji u svemiru i ta naša subkriminalna kultura i, da upotrebim i tu reč za koju me sad svi jure, džiberi, su zapravo obučeni kao da su na gej paradi u Berlinu, svi, tako se oblače, to im je deo njihovog stila. E, ti isti ljudi su spremni da šibaju neke klince koji bi došli ovde da pevaju i vrte guzicom uz Pesmu Evrovizije i zbog toga se Beograd bruka i ne može ovde da primi poštovaoce Eurosonga. Čoveče, mi ne damo ni Eurosong da se ovde održi kako treba da se održi.

Nemamo nikakvu solidarnost, na sve idemo silom, stranke na vlasti se obraćaju samo mejnstrimu ili imaš one druge nacionalističke priče, ako imaš treće dete, peto dete, osmo dete, hiljadito kosovsko dete da ga zaveštaš i da ga daš odmah za kosovski boj. Ja na primer imam program da grad finansira, pomaže prvo dete, jer ko ima prvo dete, ko ga je rodio, rodiće i drugo, a mnogo je teško da se steknu uslovi da se rodi to prvo. Prođe ti vreme u nekom glavinjanju, u očekivanju nekog posla, u glavinjanju između odluke da li da živiš ovde ili ne, ode vreme, odu momci, gotovo, nema dece. Zato imam projekat da se pomogne finansijski prvo dete u porodici.

Drugi projekat mi je da svaki student koji ima prosek veći od 8 i koji hoće da putuje u inostranstvo iz bilo kog razloga, da vidi koncert, ide na Bob Dilana u Varaždin ili ide da gleda izložbu u Budimpešti. Dok sačekamo, ne lipši magarče do zelene trave, belu šengen listu, mi moramo da plaćamo da s oni vrate. E, pa trošak osiguranja će da pokriva grad, svaki student koji dobije bilo koju stipendiju od bilo koje strane institucije, mi mu plaćamo povratnu kartu, da mu na neki simboličan način kažemo - evo, hajde, sad se vrati, mozgu, nazad, pa mi kaži tri reči koje si naučio nemačkog na Gete institutu dok si mesec dana sedeo u Berlinu ili nauči me kako se pravi prava bečka kafa, nije važno, ali grad ti plaća povratnu kartu da ti pomogne da odeš, ali da ti pomogne i da se vratiš. Ti nisi, naravno, obavezan da se vratiš, ali da znaš da tvoj grad tebe čeka i da bi mi mnogo voleli da se ti vratiš i da mi u tebe hoćemo da uložimo nešto, pa makar to bilo 200 evra.

Obrazovanje u ovoj državi drži DSS, ne postoji ustanova koja se bavi obrazovanjem, uključujući i Prosvetni pregled, da ne govorim o Zavodu za izdavanje udžbenika, ministarstvo obrazovanja, sekretarijat gradski za obrazovanje. Znači, oni su odlučili u jednom trenutku da je njihova snaga u budućnosti u zaustavljanju obrazovanja ove dece, pa su zaustavili reformu koja je započeta za vreme Đinđića, sekirom je isekli. Pa su probali onako malo nogom, onom ženom koja se istrčala, pa su nju povukli, ali su ostavili Ljušića, ostavili sve te iste takve, strašno mračne mozgove čiji je jedini zadatak da zavedu našu decu kao u neku sektu. Od prvog razreda osnovne škole oni njima ispiraju mozak, pa sad, naprimer, kad sam spominjala tu romsku decu, ta romska deca kada se i upišu u osnovnu školu, tih 20 odsto, jedino što može da čuje o sebi i svojoj kulturi je - Ciga hvali svog konja i Lažeš, Cigo. I Demokratska stranka Srbije odlično zna, kao što je Nadežda prošli put spominjala, da su se deca pravila za vreme Đinđića, da su sada ta deca stasala za obdanište, a sad će da stasaju za osnovnu školu i tu im mozak moraš ispirati, tu ih operišeš, kao svaka sekta.

Njih ne zanima lova koja može da se uzme iz udarca od Parking servisa, njih zanima mozak, oni nam otimaju mozgove naše dece, to su body snatchersi. Oni kidnapuju jednu generaciju dece, koja sada ulaze u škole, oni prave nove klonove, koji će sutra biti topovsko meso, na njihovom raspolaganju od sada pa zauvek. Ja uporno ponavljam - da je u školskoj lektiri bila knjiga Emira Suljagića Razglednica iz groba, čoveka koji je preživeo Srebrenicu, a njegovi nisu, deca da su to čitala u petom razredu kao obaveznu lektiru i pričali o tome sa nastavnicom, kako si ti to doživeo, ne bi bilo deteta koje bi na stadionu sa 16 godina vikalo Nož, žica, Srebrenica, ne bi bilo deteta koje bi vikalo Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji, ne bi. Ne rađaju se naša deca zla.

Ovde nema političke elite koja ima interes da se time bavi, oni se bave time gde koju banku da otvorim, koje kredite za koje stanove, kako ljude da držim u situaciji da ne požele nešto više od toga, nego da im držim glavu iznad vode, da on plaća te svoje rate, a posle ćemo da razmišljamo o promeni sistema. Mislim da je ovde velika odgovornost na intelektualnim elitama, koje su digle ruke u jednom trenutku i neke od njih se utopile u zgodne pozicije oko Demokratske stranke. Moje veliko razočarenje je Sonja Liht, drugo veliko razočarenje je list Vreme, zatim list Danas. To su ljudi koji su prodali svoj lični integritet, intelektualni integritet za nešto malo povlastica koje imaju. Vi sada kada pogledate, urednik Vremena piše kolumne u gotovo svim novinama i te kolumne su inspirisane njegovim ličnim pranjem toga kako se on loše oseća zbog toga u kojoj se poziciji našao. Čuveno Vreme jedva životari, znači, oni su izgubili svaki kredibilitet, oni su sami spomenici svoje propasti. Ili ova žena, Sonja Liht, koja je bila ipak simbol intelektualnog otpora, ona je postala paradni pion dvora Demokratske stranke. I svi mi koji nismo u to ušli, smo tvoji zakleti neprijatelji i normalno je da ti udaraš samo na nas. Ti se više ne baviš time da li smo mi dobri za ovo društvo. I sve ono što bi govorio u vreme dok si imao lični integritet, sada moraš da baciš pod noge da bi opravdao, da bi mogao da legneš da spavaš, a i kad legneš da spavaš i dalje ti se mota po glavi šta ćeš sutra, kako ćeš da mi se osvetiš, jer se ja nisam prodao za kolumnu u Blicu, a ti jesi.

Radi se o tome da postoji neko ko uporno ne napušta svoje stavove, želi da bude korektiv ovom društvu, a postoji neko ko u jednom trenutku poklekne, pa onda umesto da se okrene ka introspekciji ili da gura taj svoj krst, pa ga iznesi do kraja, on mrzi sve one druge koji to nisu, pa po cenu da to unazađuje društvo. To je mnogo tužno.

Meni je LDP strašno išao na živce pošto su se stalno žalili na B92, na ove neke medije koje mi čitamo, Danas, Blic, da su oni blokirani. Mi koji znamo kako da čitamo, mi koji čitamo blogove, sajtove, forume i informisani smo, stalno smo u fazonu - šta se, bre, žalite, nije istina da ste blokirani. Istina je. Ja sam u životu dala hiljade intervjua, ali to kako sam blokirana od kada sam rekla da glasam za LDP, a od trenutka kada sam stala na listu - ta blokada, pa to je neviđeno. Ti si blokiran od onih koji bi trebalo da ti budu prirodni sagovornici, saradnici i biće ti. Ja ne mogu da izađem i da kažem ljudima šta je moj program, ja idem i dajem intervjue, a iz štaba Demokratske stranke pišu pitanja. Medijska blokada je gora nego u vreme Miloševića. 2000. si imao 70 lokalnih stanica, pa imao si taj ANEM. Ti shvataš da mi ovde moljakamo televizije da me pozovu. Celog života im govorim - ne, hvala, ostavite me na miru, bam slušalicu, a sad sam u fazonu - da li bih ja mogla da dođem da me snimite, pa da kažem - majke mi, imam program, nisam mentalno retardirana osoba i ne živim u Parizu. Neverovatno je kako ne postoji ipak neki elementarni nivo pristojnosti u tim nekim pristojnim medijima.

Ti kad vidiš koliko se Delta oglašava u Vremenu, ti znaš da onda u Vremenu ne može da bude mesta ni za jedan jedini tekst o kampanji LDP-a, niti gradonačelnice BS. Ja sam davala intervju u Vremenu kao anonimni diplomac FDU-a sa prvom premijerom na Maloj sceni Jugoslovenskog dramskog, a sada ne mogu. Imala sam premijeru veliku, na Velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog, velikog komada za koji sam dobila nagradu grada Beograda, nisam dobacila do Vremena. Ne postoji interes najstarije novine na Balkanu da me pita mene - Biljana Srbljanović, što si se kandidovala, evo imamo nezgodna pitanja za tebe i da li bi ti umela da objasniš svoj program. Ne, oni prećutkuju svojim čitaocima da ja postojim. Politika mi je poslala pitanja tipa koji sam znak u horoskopu i da li kao vaga, jer su vage neodlučne, mogu da vodim zemlju. To je Ljiljana Smajlović odlučila da me pita i šta ja rođena u Švedskoj uopšte znam o Beogradu. To je ono, diskriminacija po mestu rođenja, diskriminacija kao žene, znači, predstavlja me kao apsolutnu budalu koja ne zna ništa osim svog horoskopskog znaka. Oni su mi, by the way, otkrili šta mi je podznak. Ja sam, naravno, odbila da odgovaram na ta tabloidna pitanja, kakva niti jedan kontrakandidat nije dobio. Nikada niko nije pitao Đilasa gde je rođen i šta je u horoskopu. Ali, to ti očekuješ od DSS-ovog fanzina i od te žene koja sistematski uništava medijsku scenu. Ona je dobila zadatak da uništi medijsku scenu ovde, da izvrši kuririzaciju medija i ona to vrlo pametno radi. Tako da na neki način to i očekujem od njih, ali ne očekujem od Vremena, koje je lustriralo tu Ljilju Smajlović onomad i distanciralo se od nje. Kako je moguće da se to sada spojilo, nisam bila na času kada se to učilo, kako sam prespavala taj trenutak kada su mediji do te mere potonuli da više ne postoji nedeljnik koji možeš da čitaš.

Poslednji događaji sa tim RTS-om je da je direktor javnog servisa zbog mene morao da uzima telohranitelja. Čovek nosi u najlon kesi pištolj, jer ja mu podmećem ove što ih pesniči po cvećarama. A onda premijer hoće da ga zaštiti od mene. Ja mislim da premijer i treba da ga zaštiti od mene i on sa najlon kesom i pištoljem da štiti premijera, takođe od mene, ali ne od mog fizičkog napada, nego od toga što ja sistemski hoću da promenim stvari i ja ću to uraditi. I imam dovoljno snage i godina pred sobom da se bavim njima dvojicom od sada pa dok obojica ne budu smenjeni i dok se obojica ne budu pojavili pred nekorumpiranim specijalnim sudijom, koji će da im postavi prava pitanja koja sve nas muče. Tako da su oni u pravu da jedan drugog štite i da se mene plaše, ali nemaju nikakvo pravo da koriste pozicije institucija i moći da lažu ovo građanstvo da ja njemu fizički pretim. Ja tvrdim da on za moje pare laže građane i da on za to mora jednoga dana da odgovara.

Ali zašto ja time moram da se bavim i da objašnjavam da čovek koji je na javnoj funkciji, i glasovima Demokratske stranke, nema nikakvo pravo da se na taj način obračunava sa mnom. Zar to nije posao listova Danas, Blic i Vreme? Ne, nego list Vreme sa tim čovekom pravi jedan stravičan dokumentarni film, u kojem se bavi iskrivljavanjem zapisnika sa suđenja za atentat na premijera Đinđića.

Ja se strašno bojim svega i sve me parališe i onda imam taj neki drugi impuls - juriš, junaci i onda trčim prema opasnosti. Ne umem drugačije da funkcionišem. I sada sam videla kako to stvarno izgleda izbliza i što više vidim i što je to prljavije, ja imam veću potrebu da trčim taj juriš prva. Držala sam se stalno nešto po strani, pa kao, nisam se uprljala, pa ne zavisim ni od koga, a u stvari nema ko drugi to da uradi. Opšte je poznato da sam ja aktivista, ja sam onaj što skuplja đubre ispred kuće, pa daj da skupimo ovo đubre i sram bi me bilo da sam odbila tu kandidaturu. Nećkala sam se i femkala, izmišljala razloge i hvatala krivine. Sram bi me živu pojeo, zemlja bi se crna otvorila, da sam rekla ne. Pa dosta više da se neko drugi bije za mene, idem ja sada da se bijem, neću da pustim te ljude da se biju bez mene.

www.pescanik.net