Bageri

U mom širokom sokaku, koji je često bio zasipan peskom sa obližnje peščare i prošaran desetospratnicama i kućicama sa baštama (tada bile pune jabuka, trešanja i onog baštenskog šarenog zelja kojeg više nigde ne viđam) a Dunav bio i ostao na nepunih 200 m, jedan od kasnije slavnih komšija mi je bio Ivan Fece.
U toj peščari, koja se prostirala na današnjim Limanima (3 i 4) sa špicem do Ribarca, mi, deca smo najviše vremena provodili.
Peščara je izgledala kao prava mini pustinja, sa naboranim dinama a u onom špicu je bilo živog blata i baruština.
Postojale su samo 2 igre: igre rata i igre avantura. Što se tiče ratnih igara njih su uvek inicirali dečaci a devojčice su bile bolničarke. Rat bi započinjao javljanjem ratnih truba od papira, zatim zauzimanjem linija fronta koja bi prerasla u borbu „prsa u prsa“. E tu su nastupale bolničarke jer su se oni zaista tukli a previjale su ih svojim cicanim i frotir krpicama za lutke.
Kad sam stasala za bolničarku tada sam se prvi put srela sa Firčijem. Vrlo odvažan dečak, mnogo prgav i u špilhoznama (kao i mi).
U avanturu su išli samo oni odvažni. Moram priznati da sam išla svega nekoliko puta i to isključivo sa bratom. Od opreme se morala nositi bilo kakva torbica za skupljanje žaba i zmija belouški, štap, dublje cipele i baterijska lampa. Najviše se vremena trošilo na izbor vođe ekspedicije pa kad se konačno izabere kreće se u koloni jedan po jedan preko peščanih dina do špica. Disciplina je bila na vrlo visokom nivou, niko nije smeo da pretekne onog ispred sebe. U tom špicu je bilo najviše komaraca, žaba, zmija i palacki. Suvišno je napomenuti da je obavezno ukrasno cveće u svakom stanu bila palacka.
Verovatno smo Miku Antića podosta inspirisali jer je mogao svaki naš glas i pokret da čuje i vidi sa prozora:

Moji dečaci hodaju kao da lebde u vazduhu,
sede u razredu drveni i zamišljeni,
zabodu nos u knjigu i ne čuju šta ih pitate,
ali svaki od njih tegli u svojoj glavi
čudan i veliki svet koji vi možda nemate
svet u kome su oni najveće vojskovođe,
najveće poglavice,
najveći kapetani brodova,
svet u kome vide oštro kao kondori,
imaju široka ramena
i penju se na Himalaje
i putuju u Australiju.

Tuga je bila neizmerna kad su bageri uleteli u peščaru i počeli da prave park od nje, a po rubovima da grade zgrade. Samo su se roditelji radovali, a najviše mame koje se nisu mogle načistiti peska a palacke im već dosadiše.
Kad su nam uništili peščaru, devojčice i dečaci su se podelili i skoro više nikada nisu imali zajedničku igru. Oni fudbal i klikere a mi lastiš i lutke. Vrlo dosadno.
Tako sam Firčija srela, bolje reći obratila pažnju na njega tek posle više godina i to kad je počeo da lupa bubnjeve. Donosio bi bubanj „iza škole“ i suprotnoj smeni na velikom odmoru lupao. „Iza škole“ se sastojalo od jednog stepeništa i 2 zida, svega nekoliko kvadrata.
Ovo specijalno mesto bilo je namenjeno za male buntovnike čega bilo ali i za ostavljenje raznih zidnih poruka i tajni koje je trebalo obznaniti. Kad god je trebalo nešto raspetljati, odlučiti, suprostaviti se, uraditi tajno ali javno, šapnuti neku veliku tajnu ili prelistati Bravo to se radilo „iza škole“. Na ovom mestu su organizovane prve učeničke demonstracije protiv nastavnika škole i upravo su tu napisane protestne parole a direktor je nazvan mangupom. O nama su pisale novine, čuveni Dnevnik. Pa naravno da sam bila spomenuta.
Firči je svoje prve nastupe imao ovde. Kad ne bi bilo bubnja a publika hoće da ga sluša, brzo bi se našla neka kutija i on bi lupao. Solo. Njihao bi telo, zamahivao čas levom čas desnom rukom, u ritmu kojeg se više ni ne sećam al znam da sam tapkala nogom, glavu bi okretao na sve strane, gore - dole, a kad završi sav rumen, raščupan i zadihan poigne glavu i gleda nas. I mi fascinirani gledamo njega u apsolutnoj tišini. Nikad nije dobio aplauz od nas , bilo da lupa u kutiju ili bubanj ali smo uvek bili tu da slušamo.
Nije prošlo puno vremena i nastao je Kvadrant, samo se sećam Baleta i Firčija.
Koncert nisu mogli nigde da održa. Prvo bili su totalis početnici a još i maloletni.
I dogodilo se nešto fantastično, naime u komšiluku su kuće bile iseljene jer se spremalo rušenje istih. Nađemo jednu koja je bila žute boje i kad je postala naša dobi naziv Žuta Kuća. U Žutoj Kući su svirali Kvadranti, čitale se pesme, pevali se Bitlsi i crtalo po njenim zidovima.
Nije dugo trajala naša sreća i slobodica jer su nam opet došli bageri.
Prošlo je puno, puno godina kad sam opet videla Firčija. Lupao je u Luni čije koncerte nisam propuštala. Svirao je on bubnjeve svuda i sa svakim dok nije došao ONAJ BAGER.
Onaj koji nas je sve počistio. Ritam ga je odveo dalje. A gde to dalje pročitaćete ako kliknete na link.
http://www.medijaklub.co.yu/kultura/arhiva/11/Firci.htm