Artur Kestler: Eseji (6)

Gravitacija i Sveti duh – 1. deo

Začeće Johannesa Keplera, Kepplera, Kheplera, Khepplera ili Keplereusa pada 16. maja leta Gospodnjeg 1571, tačno u 4 sata i 37 minuta iza ponoći, dok se njegovo rođenje odigrava na dan 27. decembra, u 2 časa i 30 minuta popodne, nakon perioda trudnoće njegove matere koje će potrajati ravno 224 dana, 9 časova i 53 minuta. Petostruko različito pisanje njegova imena dugujemo lično Kepleru, kao i sve ove brojke vezane za začeće, trudnoću i njegovo rođenje, a koje su ostale sačuvane zahvaljujući horoskopu što ga je svojevremeno lično izradio za sebe. Taj kontrast između nemara prema pisanju vlastitog imena i preterane preciznosti oko navođenja datuma ukazuje na jedan um za koji se pitanje najviše stvarnosti, suštine religije, istine i lepote od početka svodi zapravo na svojevrstan jezik brojki.

Nakon Njutnove smrti, Aleksandar Pop, proslavljeni pesnik tog vremena, sastavio je onaj čuveni epitaf koji glasi:

“Prirodu i prirodne zakone skrivaše noćna tama;
al’ Bog reče neka bude Njutn – i bi svetlost dana.“

Ovde vidimo kako kroz Popova usta progovara duh i raspoloženje doba razuma, ona nova panevropska filozofija koja se tek pomaljala na horizontu velike naučne revolucije s kraja prethodnog stoleća, a čiji ugaoni kamen predstavlja njutnovska kosmologija. Upravo taj novi pogled na svemir daće ovom prevratu onaj neizbrisiv pečat poniznosti i arogancije. Poniznosti što proističe iz saznanja da se naša zemlja ne nalazi u središtu svemira i da, samim tim, čovečanstvu ne pripada nimalo bolji status od “gomile mrava što gamiže po letećem balonu“. Ova metafora, koju je svojevremeno razvio jedan od Galilejevih kritičara sa namerom da mu se naruga, danas je, međutim, postala nesumnjivom stvarnošću. Ali sad tu u pomoć priskače arogancija da bi ublažila naš povređeni ponos. Ti isti sićušni mravi obdareni su razvijenim mozgom s kojim, uz pomoć brušenih teleskopskih sočiva, uspevaju da dokuče beskonačnost.

Njutnovska zgrada poslužiće kao temelj filozofije prosvetiteljstva. Nakon što je ta zgrada stajala već dovršena, imao se utisak da je njena konstrukcija sasvim racionalistička. No sama uzgradnja nije nipošto tekla logičnim, racionalnim koracima. Kao jedan od njenih glavnih arhitekata pojavljuje se i nemački mistik Johanes Kepler. Zaobilazan put kojim je došao do ona svoja tri čuvena zakona o kretanju planeta – a koji čine ugaoni kamen moderne astronomije - karakteriše sve one konvulzivne napore i zastranjena ljudske misli tokom prelaznog perioda, gde će srednjovekovni pogled na svet ustupiti mesto naučnom. Potrudiću se da u najkraćim crtama prikažem Keplerov razvojni put, budući da u tome leži onaj nedovoljno poznati, simbolični uvod u vek prosvetiteljstva – njegovi porođajni bolovi, da se tako izrazim.

“Ako i vidim dalje od ostalih“, izjavio je jednom prilikom Njutn, “to je samo stoga što stojim na ramenima džinova“. Najveći među njima behu Kopernik, Galilej i Kepler.

Kanonik Kepler umro je 1543, u svojoj sedamdesetoj godini; prvi štampani primerak sopstvene knjige O kretanju nebeskih sfera držaće u rukama tek na samrtnoj postelji. Na prvih tridesetak stranica tu se izlaže učenje o heliocentričnom kosmosu. Preostali deo knjige, koji se odnosi na kretanje Zemlje, Meseca i ostalih planeta, tako je konfuzno i nečitko napisan da to pomenutu knjigu svrstava u red najvećih antibest-selera svih vremena. Ima čak nekih nagoveštaja da je ni Galilej nikad nije iščitao do kraja. Prvo izdanje, s tiražem od nekih hiljadu primeraka, ostalo je nerasprodato, a u naredna četiri veka knjiga će doživeti ukupno još četiri izdanja. Delo njegovog savremenika, astronoma Kristofa Klavijusa, Rasprava o sferi, doživeće osamnaest izdanja tokom prvih pedeset godina – dok će u isto vreme Kopernikova knjiga imati svega jedno.

Naglasio sam već zbunjujuću činjenicu da Kopernikovo učenje nije imalo nekog većeg odjeka u prve dve generacije njegovih savremenika. Na Indeksu zabranjenih knjiga papskog Koncila neće se naći sve do 1616 – što znači punih sedamdeset i tri godine posle objavljivanja (a i tada na svega četiri godine, radi izvesnih “neophodnih korekcija”). Nove ideje, slično kao i infektivne bolesti, zahtevaju odredjen period inkubacije da bi se osetio njihov uticaj. Kepler je bio prvi astronom koji je javno svoj glas podigao u odbranu Kopernikovog učenja. Njegovo delo Mysterium Cosmographicum, objavljeno 1597. godine – pedeset i četiri godine nakon Kopernikove smrti - pokrenuće široke rasprave u javnosti. Sam Galilej će se pojaviti na sceni nekih petnaest godina kasnije.

Kepler je napisao Mysterium u dvadeset i petoj godini, u vreme kada je zacelo vrlo malo znao o astronomiji. Kao student pred kojim tek stoji budućnost, započeo je studije teologije na luteranskom Univerzitetu u Tibingenu, da bi zatim hirom slučaja postao učitelj matematike u maloj, provincijalnoj školi u Gracu u Austriji. U skici za autobiografiju, napisanoj takođe u dvadeset i petoj, navodi spisak svojih studentskih interesovanja; u to vreme najviše ga zanima pisanje komedija i pindarskih oda, kao i sastavljanje “spisa o nesvakidašnjim stvarima, kao što je mesto gde se sunce odmara, o nastanku reka, o pogledu koji se pruža s oblaka na Atlantidu, o nebesima, duhovima, genijima, prirodi vatre i sve nekim takvim stvarima”. Na listi njegovih interesovanja nalazimo i sledeću zabelešku: “Često bejah sklon da podržim Kopernikovo gledište u rasprama sa studentima, čak i sam brižljivo sročih jednu raspravu o prvom kretanju, naime o okretanju zemlje (oko svoje ose); zatim tome pridodah i kretanje zemlje oko Sunca iz fizičkih ili, ako vam je draže, iz metafizičkih razloga”.

Podvukao sam ovaj izraz zato što se on provlači kroz celog Keplera, i kao da u sebi nosi lajtmotiv svekolike njegove potrage – što će ga na kraju i dovesti do otkrića zakona o kretanju planeta, čime će se najzad dati mogućnost matematičkog objašnjenja njutnovskom svemiru.

Kepler je do Kopernikove knjige došao preko jednog od svojih predavača, izvesnog Mišela Mestlina, koji je bio u posedu jednog primerka te knjige – mada je i Mestlin sam, uostalom kao i svi ostali (uključujući i Galileja) svoja predavanja zasnivao na tradicionalnim osnovama ptolomejevske geocentrične astronomije. Šest godina kasnije, u uvodu Mysterium Cosmographicum, Kepler piše:

“Toliko bejah očaran Kopernikom (...) da se nisam libio da i sam pripišem Zemlji ono kretanje koje očevidno pripada Suncu, iz fizičkih ili, ako vam je draže, iz metafizičkih razloga – slično kao što je to Kopernik učinio iz matematičkih razloga“.

Zatim uzima na sebe da objasni metafizičke razloge iz kojih se odlučio pre za heliocentrično nego za geocentrično učenje. Kolikogod to možda izgledalo neobično, u tom svom izboru rukovodio se navodnom analogijom između nepomičnog Sunca, zvezda i međuzvezdanog prostora, s jedne strane, i Boga Oca, Sina i Svetog duha, s druge. “Trudiću se da i ubuduće razvijam ovu analogiju u mom daljem kosmografskom radu“, svečano obećava na jednom mestu. Dvadeset i pet godina kasnije, vratiće se ponovo svom negdašnjem uverenju: “Ne sme se nipošto gledati na ovu analogiju kao na prazno poređenje; u tome, pre svega, treba videti platonovsku formu i arhetipski oblik koji pomenutoj analogiji daju značenje jednog od primarnih uzroka“.

Tog uverenja držaće se uporno do kraja života; u pitanju je jedan od aksioma njegove lične vere, na kojima počiva čitava njegova životna zgrada. Međutim, vremenom će ta njegova omiljena analogija morati doživeti izvesne izmene. U pismu adresiranom na Mestlina, datiranom iz vremena kada piše Mysterium, on poručuje:

“Sunce smešteno u središtu, s pokretnim zvezdama oko sebe, samo nepomično a opet izvor sveg kretanja, ovaploćuje u sebi sliku Boga Oca i Tvorca. Ono odašilje svoju pokretačku silu medijumom koji u sebi sadrži pokretna tela, slično kao što Bog Otac stvara posredstvom Svetog duha“.

Treba obratiti pažnju da se ovde po prvi put pojavljuje predstava “pokretnih tela”, to jest planeta. Sunce se pojavljuje kao njihov “izvor kretanja”. Sveti duh više ne ispunjava prostor između nepokretnog Sunca i nepokretnih zvezda; on je sad postao svojevrsni aktivni agens, “vis matrix” što daje zamah rotirajućim planetama da se kreću po svojim putanjama. Nikom dotle nije palo na pamet da bi mogla postojati takva sila što potiče od Sunca – izuzev možda pitagorejcima. U poslednje dve hiljade godina astronomija se uglavnom bavila ne uzrocima nebeskih kretanja nego njihovim opisivanjem, služeći se pri tom jezikom čiste geometrije, ne ulazeći ni u kakva fizička razmatranja.

S tim u vezi, želeo bih da naglasim kako gornji pasusi odslikavaju tek onaj prvi, neodlučni korak ka uvođenju fizičke kauzalnosti u čovekovu viziju neba – prvi nagoveštaj nadolazeće sinteze kosmografije i fizike. Vratićemo se ovoj temi nešto kasnije; u međuvremenu, pratićemo kako je tekla postepena transformacija Svetog duha u fizičku silu.

S engleskog: Zoran Janić