Thesis No 12
Klatno
Uvek kada se neko rodi, uvek, čim zaplače, pokrene se klatno njegovog sata. Misli se da ga taj plač pokrene,to je neizostavno.Ima dece koja se rode a ne zaplaču. Ne znam šta tada pokrene klatno. Ne sećam se. Ali, pokrene se.
Ima raznih ljudi ali su sva klatna ista. Možda se samo naoko razlikuju. Bitno je da se klate. I ljudi se klate skupa sa njima. To mora tako. Kod nekih ljudi se to naprosto vidi. Šta god da rade, nekako to liči na klaćenje. Naravno to su ređi slučajevi. Uglavnom se ne vidi, a možda treba samo znati videti. Ima ih koji znaju. Ali, oni ćute.
Moglo bi se pomisliti da su ljudi i klatna isto. Ipak, nisu. Ljudi stare, to se vremenom vidi na njima. Klatna, ne. Ali to nije jedina razlika. Ljudi žive sa drugima, žene se, imaju decu. Klatna, ne.Ona su uvek sama. Većina ljudi i ne zna za svoje klatno. To tokom života uopšte i nije važno. Ni za ljude ni za klatna. Svako se klati za sebe.
Međutim kada čovek umire, tada neko mora da zaustavi njegovo klatno baš u trenutku poslednjeg daha. To ne može bilo ko. Samo prijatelj. Često on ni ne zna za klatno. Ni svoje ni svog prijatelja koji umire. Ali, nema veze. Nekako tada, u tom trenutku on vidi klatno svog prijatelja i zna šta treba da radi.
Zato je jako važno imati prijatelja. Jer ako ga nema, klatno umrlog nastavlja da se klati. Niko ne zna koliko još, ali klati se. I niko ne zna kako je umrlom zbog toga. Mora da je strašno.
Zato su usamljeni ljudi i ti razni čudaci, sigurno mnogo hrabri ljudi.
A možda i ne znaju za svoje klatno.
klatno - there is no spoon
Veoma sam usamljen.Nisu mi potrebni prijatelji, ali potrebno mi je da govorim o sebi, da pišem o sebi, a ja nemam sa kime govoriti. Same misli nisu dovoljne, jer nisu dovoljno jasne, razgovetne i tačne dok ih ne izrazim rečima. Potrebno ih je postrojiti u red, kao vojnike ili telegrafske stubove, protegnuti kao železničku prugu, podići mostove i vijadukte,
izgraditi nasipe i brane, na pojedinim mestima napravizti stanice i tek tada sve postaje jasno.
Ovaj robijaški inženjerski put oni nazivaju, čini mi se logikom i zaključivanjem, i on je obavezan za sve one koji žele biti pametni; za sve ostale on nije neophodan i mogu lutati kako im se svidja..
Taj posao je spor, težak i odvratan za onoga ko je navikao da jednim jedinim...ne znam kako da to nazovem – jednim jedinim dahom obuhvati sve i jednim jedinim dahom da sve izrazi.Zato oni toliko poštuju svoje mislioce, a ti nesrećni mislioci, ako su pošteni i ne varaju pri izgradnji kao obični inženjeri, ne dospevaju uzalud u ludnicu. Svega sam nekoliko dana na ovoj „zemlji“ a kraj mene su već par puta promicali njeni žuti zidovi i ljubazno otvorena vrata
***
Postoji još jedno pitanje na koje čekaš odgovor: zbog čega sam došao na Tvoju Zemlju i rešio se na tako nepovoljnu razmenu iz „svemogućeg, besmrtnog vladara „ i obratio sam se u Tebe??
Umorio sam se od reči kojih nema i odgovoriću ti na engleskom, francuskom, italijanskom, arapskom, nemačkom, na jezicima koji obojica dobro razumemo.
Postalo mi je dosdno u adu i došao sam da se poigram tvojom oskudnom maštom.Da igram igru, da glumim i da istovremeno kažem sve ono što je najiskrenija suština Tvog oblika.
****
Taj jasan i glasan i odbrojavajući zvuk, koji govori o smrti koliko i o životu, izazvao je u meni nedoživljeni strah i nemir. Oni svuda podmeću svoja brojila. Ali kako mogu u svojim grudima da nose Ovo brojilo, koje medjioničarskom brzinom ispraća sekunde života???
A onda slušajući uporno lupnje brojila, počeo sam da razmišljam : „ Neću stići“! „Šta necu stići“ ? Ni sam to nisam znao ali puna dva dana sam ludački žurio da pijem, jedem, čak i spavam : pa brojilo ipak nije dremalo dok sam ja hrkao kao klada!
Sada više ne žurim. Znam da ću stići i sekunde mi se čine neiscrpnima, ali moje brojilo je nečim uznemireno i lupa kao pijani vojnik u doboš...
Leonid Andrejev / Satanin Dnevnik
usamljeni i umiruci
molitva
Molitva
Moja usta su izgovorila i izgovaraće očenaš hiljade puta i na dva jezika koji su mi bliski,ali ja ga samo delimično razumem.Jutros,prvog jula 1969.,hoću da pokušam molitvu koja će biti lična,ne nasleđena.Znam da se radi o poduhvatu koji zahteva iskrenost veću nego što je ljudska.Očigledno je,na prvom mestu,da mi je zabranjeno da nešto tražim.Tražiti da noć više ne pada na moje oči bilo bi ludost;znam hiljade osoba koje vide,a nisu naročito srećne,pravedne ili mudre.Tok vremena je potka sačinjena od posledice i uzroka tako da tražiti neku milost,ma koliko ona bila sićušna,znači tražiti da se polomi jedno okce te gvozdene potke,znači tražiti da je već polomnjeno.Niko ne zaslužuje to čudo.Ja ne mogu moliti da mi moje zablude budu oproštene.Oproštaj je čin nekog drugog i samo ja mogu sebe da spasem.Oproštaj očišćuje uvređenog,ne onoga koji nanosi uvredu koga se takoreći i ne tiče.Sloboda moga odlučivanja je možda iluzorna ali ja mogu davati ii sanjati da dajem.Ja mogu dati hrabrost koju nemam;mogu dati nadu koja nije u meni,mogu da ulijem volju da se nauči ono što ja jedva znam ili tek nazirem.Želim da me se sećaju manje kao pesnika nego kao prijatelja,da neko ponavljajući stihove Dambara ili Frosta,ili reči čoveka koji je u ponoć video drvo koje krvari,Krst,pomisli da ih je prvi put čuo sa mojih usana.Ostalo mi nije važno;nadam se da zaborav neće kasniti.Ne znamo ciljeve sveta,ali znamo da pronicljivo rasuđivati i pravedno postupati znači pomoći te ciljeve koji nam neće biti otkriveni.
Želim da potpuno umrem;želim da umrem sa ovim drugom,mojim telom.
borhes
Van Gogh - Klatno