Pismo iz Londona: SRBIJA DO ŠETLANDA

blogger note> sjajan je dan koji počne sa dva dobra txta u nizu. sledi txt jednog nepoznatog, široj ovdašnjoj publici to jest, a takvi nam silno nedostaju. da nas podsete zašto su otišli, i zašto se još uvek ne vraćaju, čak ni usput
********************************************

Pismo iz Londona
SRBIJA DO ŠETLANDA

Engleski tabloidi spomenu Srbiju kao ime tima, u sportu ili ratu. Usput. Priče su o čoveku ili o događaju: pobedi u tenisu, samoubistvu u Hagu ili spomeniku Samanti Foks. Ime zemlje je u tome pridev, marker neočekivanog obrta, podsetnik na rat ili mesto rođenja.
za www.e-novine.com piše: Aleksandar Lučić

Velike novine prate sve i svašta pa imaju poneku analizu: uvod o pro-evropskoj struji i tvrdokornim nacionalistima, sliku jednog ili drugog i onda duge rečenice, da objasne vest dok je daju. U moru tekstova o dalekim mestima, novim mestima i nekim tamo mestima ostaje prilično bled trag aktuelnog u okviru lokalnog secesionizma i anti-NATO retorike – nijedno ni drugo novo ili interesantno.

Dnevnici na televiziji ili radiju stignu da pokažu ili opišu sportske pobede i zapaljene ambasade već sledeće jutro. Ozbiljnije emisije dovedu Jeremića ili nekog jednako samouverenog, nepravdom povređenog predstavnika i sa smeškom ga vraćaju na današnju vest nekoliko puta pre nego što mu se zahvale i nastave o požarima negde drugde. Pokušaji sagovornika da se započne polemika o tragediji gubljenja teritorije se retko i registruju; svaki je stranac pred mikrofonom sa nekom sličnom agendom, a ovih što bi sa BBC-jem da isteraju stvari na čistac ima svaki dan.

Tako je retko ko od mojih londonskih sugrađana čuo za, recimo, Kosovo. Iskonsku vezu sa tlom ne osećaju, bol pri odvajanju teritorije im je jednako neobičan kao recimo ugovoreno venčanje ili feredža. Nepravdu samo-opredeljenja uopšte ne vide; žive u zemlji koju već decenijama sami rasparčavaju svakom prilikom, pa onda svako udruživanje, od mesnih zajednica do država, smatraju ugovorom umesto sudbinom. U krajnjoj liniji, pola Evrope je pokriveno zemljama koje su nastale otcepljenjem od neke matice u poslednjih dvadesetak godina – ništa u tome više nema interesantno, svakako ništa presudno. Rupa na karti Evrope, strateški položaj, važnost raskrsnice i slične gluposti, sve i da ima neke istine i smisla u njima, stvari su kojima će se već baviti neko za to plaćen ili izabran. Dok ne kompromituje neki red, slobodu, neku generalnu pravdu ili pristojnost radiće svoj posao i koga briga.

Poneko se seća da su tamo išli u rat ali niko se ne bavi previše uspesima i pobedama svojih političara. Ni najočajniji i najzagriženiji oponentni NATO intervencija više ne spominju priču o uspehu, spasavanju celog naroda od Balkanskog Kasapina. Bombardovanje Srbije je, pokazalo se, bila uspešna humanitarna akcija, sada već dosta daleko u prošlosti i opet, ne naročito zanimljiva. Onima koji se uopšte i sete, jasno je da su makar u tom slučaju uradili poštenu stvar i sprečili još jedno Sarajevo ili još neki koncentracioni logor. Od tih zainteresovanih, jedan deo će pamtiti čak i da su njihove vođe stale uz narod kada je konačno uklonio tiranina i oslobodio se. Šta je posle bilo sa tranzicijama, vizionarima, tajnim policijama, izdajama, neuspešnim reformatorima, ubistvima, domaćim vašarima, izvoznicima malina i ruskim potocima gasa je previše lokalno, previše puta već viđeno, previše komplikovano, nebitno i daleko da bi se pratilo.

Uostalom, i zašto bi se iko time bavio? Neće tamo ići na more ni na skijanje. Neće kupovati vikendice, voditi decu na odmor, razmišljati o penzionisanju, investiranju u stanove, restorane ili fabrike čipova. Neće kupovati vino, pivo, brushaltere ni jeftine igračke tamo pravljene. Teško da će neki Srbin oteti Chelsea Abramoviču, čak i vodoinstalateri su retko odande.

Entuzijazam gledanja preko granica dok ih polako razgrađuju deca pravljena na Woodstocku se malo zagrcnuo sa padom kula u Njujorku, bombama u londonskim autobusima i ratom u Iraku. Glad za šarenim uber-magičnim turbo realizmom izmišljenih novo-evropskih tradicija je brzo zasićena ukrajinsko-amazonskim pevačicama i propalim bosanskim režiserima, a njihov nedostatak sadržaja lako su nadomestile tople ljudske priče pakistanske dijaspore i teheranskih udovica.

Šta ostaje? Neko će posetiti EXIT, i super se provesti, kao i u bilo kojoj bivšoj socijalističkoj zemlji - mladići i devojke su lepi, klopa je jeftina, piće i duvan još jeftiniji, muzika odlična. I nema govora, festival je super, samo nikome nije bitno gde se održava. Trejdmark nije Srbija nego Franz Ferdinand, Robert Plant, Groove Armada... Zabava je u putu i u žurci, koga briga gde je žurka? Isto važi za Evroviziju. Bila je super, svi su zadovoljni. I bila je u još jednoj novoj maloj zemlji koje sve glasaju jedne za druge i otimaju time pobedu Engleskim Đubretarima. Kojoj baš sad tačno pamtiće možda zagriženi klinici do sledeće godine. Posle postaje još jedna egzotična parada sa neshvatljivom muzikom i turbo folklorom.

I to bi bilo to. Srbija je u svesti britanskog društva prisutna u homeopatskim proporcijama, neprimetna trun nebitne materije. Jedna od minornih tehnikalija u vojnom rasporedu, jedan od nevoljnih saradnika u lovu na masovne koljače i ubice gradova, jedan od očajnih kandidata za milostinju EBRD-a i jedan od novih učesnika na Evroviziji; jedna od zemalja iz kojih dolaze lepe teniserke i pristojni teniseri, jedno od mesta gde ima jedan koncert, jedno od poslednjih svratišta omatorelih rokera, jedna od onih koje preletiš kad ideš negde lepo.