No comment

o gospodinu mislim sve najgore.
ali ovo treba da se upamti.
videste li aplauz glavnog odbora?

zbog njihove boli :))
Još malo kad se sližu ima da zajedno pevaju:

једна од ствари које примећујем је да му много добро иде кад треба да савије, посебно пред неком гњидицом.

mislim, jeste, imaju oni jedan bol.
zabole ih q.
za sve osim sa vladarski skiptar..
po mogucstvu sa falusoidnim smaragdom na vrhu..

ne zna se ko je od svih njih veci moralni degenerik, primerak podvrste mutiranog organizma koji nije uspeo u tome da postane covek.

nego, bas je nesto oblacno i kisno danas.. a lipe poludele od sopstvenog mirisa..

Socijalisti će najverovatnije imati dva potpredsednička mesta namenjena Dačiću i Krkobabiću i tri ministarstva (za kapitalne investicije, Kosovo i Metohiju, i prosvetu ili nauku).
Ko jebe prosvetu, ko je ikada video neke novce od nje?
-----------------------------------------------------------
And the first one now
Will later be last
For the times they are a-changin'.

Predsednik bez šminke

Vesna Pešić

08.06.2008.

U Srbiji se za vladare uvek nađu nekakvi izgovori. Bolji su u prirodi nego na ekranu. Nekada se govorilo „eh kada bi Tito znao sa ovo“, nego, eto, ne zna, pa zato stvari idu loše. O Miloševiću se govorilo da je za sve kriva njegova žena. On je dobar, a još je i bolestan. Ima „visok šećer“, a taj visok šećer je dobio, jer se žrtvuje za srpski narod. Dinkić za Tadića kaže da je tako dobar da ni „cvet ne bi zgazio“. Ako po neki cvetić i zgazi, najčešće se krivica baca na preterani marketing. Neko ga je prešminkao. Ne misli on tako, već to što priča mu šapuće Šaper. A mora se, dešava se, pragmatična politka svašta traži od vođe koji pravi proevorpsku vladu.

Postavlja se pitanje kako neko može stalno da se šminka? Ima li momenata kada je bez šminke? Ako je Boris Tadić stalno pod šminkom, onda mu je šminka priroda. Nema sakrivene prirode koja je dobra, nego je to što vidite i čujete prirodna šminka. Kako se prepoznaje da je šminka isto što i priroda? Šminka u politici mora da bude funkcionalna. Ako se pređe granica funkcionalnosti, to jest ako šminka prestane da služi nekom cilju, onda to znači da je progovorila priroda i da je pred nama čisto lice bez i trunke šminke.

Pravljenje vlade je pragmatična stvar, pa je šminka potrebna samo u onoj meri u kojoj je potrebno obaviti pristojne razgovore sa partijom koja je upropastila zemlju tokom devedestih godina. Shvatamo za toliko. Znamo da treba da se nude i kule i bregovi. To je već uobičajena stvar kod podele plena, to jest kada se pravi vlast. Ali izgleda da se ne radi o tome o čemu smo mislili. Predsednik ne obavlja tu uobičajenu i pragmatičnu stvar. Kada kaže „stegnite ruku onima sa kojima ste se sukobljavali 90-ih godina i nađite zajedničko rešenje za bolju budućnost", stvar je samo malo preglumljena. Ali kada kaže da su “DS i SPS suočeni sa činjenicom da lideri tih stranaka nisu među njima i da obe imaju svoj bol, ali da moraju u budućnosti da pokažu spremnost i nađu bolju šansu za svakog građanima Srbije”, to ne može biti šminka, nešto funkcionalno i pragmatično, nego namera da se sačuva i obodri ono što je bila suština 90-tih godina.

Tadić neće da ta prošlost bude mrtva. Pretrajeće tako što će se Milošević izjednačiti sa Đinđićem.

Ovo nije Šaper, ovo je on njim samim. Za stvaranje vlade sa SPS-om nije poterebno iskazati poštovanje prema Slobodanu Miloševiću. Još manje se za taj posao traži da se smrt diktatora i masovnog ubice izjednači sa ubistvom prvog demokratskog premijera Srbije, Zoranom Đinđićem. Posle ove spontanosti, više nema mesta Tadićevoj rečenici, u kojoj on konstatuje da je dobijena “istorijska pobeda”.

Građani na izborima jesu rekli da neće 90-te i za to su glasali. Oni su se odrekli srpskog nacionalnog programa koji muči i uništava ovu zemlju već dva veka. Ali sada Tadić ima problem. Ne zato što će praviti koaliciju sa jednom malom strankom preostalom od Miloševića, nego zato što on sa glavnom temom tih devedestih nije raskrstio.

Izgleda da se ne radi samo o famoznoj matematici, koja ga tera u jednu neobičnu koaliciju, da bi spasao proevropsku vladu. Matematika mu dobro dođe da spase srpski nacionalizam od poraza, koji se dogodio na majskim izborima.

Vesna Pešić
Skandalozna izjava Tadića

Predsednica Političkog saveta Liberalno demokratske partije Vesna Pešić ocenila je danas kao"skandaloznu" izjavu predsednika Demokratske stranke (DS) Borisa Tadića da i demokrate i socijalisti imaju "svoj bol zbog izgubljenog predsednika".

Pešić je agenciji Beta rekla da je LDP podržala pravljenje vlade sa Socijalističkom partijom Srbije kao pitanje pragmatičnisti, ali je dodala da za formiranje te vlade nije traženo da se smrt "diktatora", koji je uništio Srbiju devedesetih godina, poistoveti sa ubistvom prvog demokratskog premijera Srbije.

"Ne iznenađuje nas to da će socijalistima biti nuđene kule i bregovi zato što je to postalo uobičajeno kod stvaranja novih vlasti, ali na jučerašnjem sastanku DS-a nije bilo potrebno da Boris Tadić ide toliko daleko da izjednačava smrt Slobodana Miloševića sa ubistvom Zorana Đinđića", istakla je ona.

Prema njenim rečima, time se nepotrebno iskazuje poštovanje prema bivšem lideru SPS-a i predsedniku Jugoslavije Slobodan Miloševiću, koji je umro u pritvoru Haškog tribunala.

"Ovakve izjave ukazuju na opravdane sumnje da li će vlada liste 'Za evropsku Srbiju' i SPS-a biti proevropska ili će hteti da spasava poraženu politiku Slobodana Miloševića iz devedesetih godina", naglasila je Pešić.

Lider DS i predsednik Srbije Boris Tadić rekao je na jučerašnjoj sednici Glavnog odbora DS da su i njegova partija i SPS suočeni sa činjenicom da lideri stranaka "nisu među njima" i da obe "imaju svoj bol", ali da moraju u budućnosti da pokažu spremnost i nađu bolju šansu za svakog građanima Srbije.

piše tamo..

vidi, svi mudro se..zbore.. i .. NIŠTA !
A ima li, IMA LI, POSTOJI li ta snaga, postoji li takav čovek, čoveci, koji će zakotrljati lavinu pozitivnog, lavinu koja ce porušiti sve zlotvorsko, idiotsko i oportuno, sve to LOŠE koje nas je zaposelo ko djavo ?

Postoji li na toj sceni sa koje nas zatrpavaju ispraznom retorikom i smešnom teatralnošću iko, ko nema putera na glavi ili kojem ego nije gospodar, da pokrene stvari sa, ne mrtve nego, crne tačke na kojoj živi naša jadnost ?

IMA li nade da se već jednom stvori kritična masa koja će oduvati ovaj užas u istoriju i zaborav ?
IMA li, ili će sve ostati na pojedinačnim vapajima, na ponekoj lepo sročenoj tužbalici o našim podmetnutim sudbinama, te na mudro uzborenim uglastim i ćoskastim rečima koje ne znače nista, ali zvuče tako učeno i jako.
Ima li, postoji li to/takav/takva ili stvarno, stvarno, stvarno... odosmo nepovratno u..
ako nismo već.

And now for something completely different.

Ovde se smatra čašću i
viteškom vrlinom kad poniziš
do smrti sve što te nadvisuje
spretnošću, snagom, lukavstvom
i umom.

Ubise Ga i sad docekasmo da Ga njegov&i roza-poza poistevecuje/u sa Zlotvorom.

dragoljub zarkovic

Još jedan ponosan nosilac titule degenerika:

1. Tadić i DS su izjednačili prirode smrti pokojnog premijera Đinđića i Slobodana Miloševića...

Ovo je stvarno bezobrazluk. I to od one vrste bezobrazluka koji bi morao sa sobom da donosi odredjene konsekvence. Na zalost Demokratija nema odgovarajuci mehanizam kojim bi sankcionisala ovakve bezobrazliuke pa onda ostaje ono narodsko 'Sto jedna budala zapetlja sto pametnih mora da razmrsi'. Ali da se vratim na tvoju tvrdnju o izjednacavanju smrti Zorana Djindjica i Slobodana Milosevica. Tvrdnja da se bilo kakvom izjavom moze izjednaciti nasilna smrt Zorana Djindjica, aktivnog, demokratski izabranog premijera Srbije sa prirodnom smrcu autizmom najedenog bivseg diktatora je zlonamerna on so many levels. Among other, da bi se Tadiceva izjava shvatila kao izjednacavanje pomenutih smrti moralo bi se pristati na to da je Miloseviceva smrt bila politicki akt, tj. mora se stajati na stanovistu da Milioseviceva smt takodje neka vrsta (politickog) atentata. Ne verujem da si ti pristalica takvog razmisljanja pa mi ostaje da se pitam u kojoj meri je ovaj tvoj stav posledica beslovesne neodgovornosti za javnu rec a u kojoj je posledica pragmaticne spoznaje da bez konstantne proizvodnje krize nema ni stalnog crisis managementa. Pa prema tome ni stalne plate...
Vidim da je domazget dopuzao nazad na blog.
Ako mu je bio cilj da prikaže Tadića kao glasnogovornika društva Sloboda, neka mu neko prenese pls. , da me je ubedio.
-----------------------------------------------------------
And the first one now
Will later be last
For the times they are a-changin'.

Koalicija ucveljenih
Miloš Vasić

Tužni zbore:
Pošto je naš predsednik Republike g. Boris Tadić došao do zaključka da njegovoj Demokratskoj stranci nije dovoljna samo ona "idejna bliskost" sa Socijalističkom partijom Srbije i njenim ortacima da bi zajedno sastavili vladu, odlučio se da apeluje na uzvišenija osećanja, na pijetet, što reče onomad Dragan Jočić.
Ne samo što su "idejno bliski", veli Tadić, nego su pride i ujedinjeni u bolu zbog nenadoknadivih gubitaka. Eto, ostali su i jedni i drugi bez svojih predsednika stranaka: Tadiću je ubilo Đinđića, a Dačiću je umro Sloba, pa su se tako zbližili i na osećajnom planu, pored racionalno-idejno-aritmetičkog. Tako je otkriven novi oblik sabornosti u Srba: tužni zbor koji nas je okupio ovde, nad rakom svakog morala, zdrave pameti i osnovne pristojnosti. Idućeg marta, kobnog meseca, očekujemo zajedničku komemoraciju za Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića; ionako su datumi bliski: 11. i 12. mart. Ostvarićemo ono što nije uspelo Franji Tuđmanu (takođe neprežaljenom): da izmiksamo kosti i izjednačimo u smrti zlo i dobro.
Tužni zbore:
Ujedinjeni ovako tragičnim povodima, uznesimo se još malo u sfere uzvišenije, bogougodne i metafizičke. Oh, da: u smrti smo svi jednaki i svačija suza podjednako je slana. O onome šta smo radili za života ionako će se suditi na Poslednjem Informativnom Razgovoru, tamo gore, gde će ovlašćeno službeno lice sv. Petar sastaviti službenu belešku koja će se kao dokaz izvesti na dan Strašnog Suda. Oslobođeni, dakle, obaveze da o delima našim razmišljamo za života, ostajemo jednaki u bolu koji sve izjednačava.
Eh, sad: da li baš sve nas? Tu treba biti dosledan, kad već nismo ni u čemu drugome. Lako je sa Dačićevim koalicionim partnerima: oni su takođe bliski demokratima u svojoj tuzi i bolu. Draganu Markoviću Palmi ubilo je Komandanta i Osnivača stranke, neprežaljenog Arkana i Palma dan-danas pati i tuguje. Porodici Krkobabić po prirodi stvari nije lako, s obzirom na prirodu njihove stranke; osim toga, njima je umro Mirko Marjanović, zaštitnik i dobrotvor njihov. A ni Vuk Drašković nije zaboravio svog đenerala Dražu Mihajlovića; naprotiv.
Ali šta ćemo sa ostalim akterima na političkoj sceni bez kojih nema sabornosti u bolu? Radikali su tu diskvalifikovani po definiciji, jer je njihov lider i osnivač prof. dr Vojislav Šešelj, kako vidimo i slava Bogu, čio i živahan. Čim, daleko bilo, on premine u Gospodu, Nikolić i Vučić podeliće svoj bol i tugu s Tadićem, Dačićem i Palmom bez problema, pa će sabornost biti potpuna. U slučaju Demokratske stranke Srbije, međutim, došlo je do nepravde: Voji Koštunici poginuo je Mita Ljotić, njegova "moralna vertikala", a i na gen. Milana Nedića ne treba zaboraviti: na pomen njegovog imena treba stati u stav mirno, kaže Nenad Popović. Uzgred, gen. Nedića setila se Srpska liberalna stranka: traže njegovu sudsku rehabilitaciju. Dakle: pošto su svačija tuga i bol isti i ujedinjujući, zašto Tadić nije svoj bol podelio i sa Koštunicom? Jeste da je Mita Ljotić stradao zbog neprilagođene brzine bežanja od narodnog gneva i osvete još 1945, ali njegov duh i "moralna vertikalnost" i te kako su živi i prisutni u srcima. Uostalom, ako su mogli 67 godina da čekaju na "oslobođenje" Beograda, ni sada nije kasno da zatraže pomirenje u prisustvu seni Mite Ljotića. Tako bi sabornost ucveljenih postala univerzalna, pa bi im bilo mnogo lakše da svi zajedno, tako ucveljeni, naprave vladu u Srbiji i gradsku vlast u Beogradu, a radikali će božju volju da čekaju u ovozemaljskoj opoziciji.
Tužni zbore:
Podsetimo se na živote i dela neprežaljenih pokojnika.
Zoran Đinđić izveo je Srbiju iz agonije i pružio joj je viziju u kojoj će oživeti i postati deo pristojnog i normalnog čovečanstva. Pao je od snajperskog hica koji je ispalio pripadnik Miloševićeve jedinice za pljačke i ubistva, čovek s kojim se Slobodan Milošević rukovao 1997. Ubijenog premijera Đinđića ispratile su stotine hiljada ljudi.
Slobodan Milošević umro je u pritvoru Haškog tribunala jer se igrao lekovima, ne bi li se domogao lečenja u Rusiji. Upropastio je prvo Jugoslaviju, a zatim i Srbiju. Glasove naroda i narodne pare je krao, a političke protivnike je ubijao. Ispraćaj ste mu videli.
Smrt ih je, po mišljenju Borisa Tadića, izjednačila samom okolnošću da su mrtvi i da za njima neko žali. Po tom merilu, tuga će nas zbližiti i sa italijanskim fašistima čijeg su Dučea isti oni grozni partizani streljali i obesili za noge; i sa neonacistima, čiji je Firer poginuo od zlikovačke ruke u kontekstu donekle složenom, ali ga zbog toga ne žale manje.
Tužni zbore:
Ne treba dovoditi u pitanje iskrenost tuge ožalošćenih milih i dragih. Ta nisu valjda takvi licemeri da liju suze krokodilske, a u srcu im je lakše što neprežaljenih pokojnika među nama više nema, kao što živi Voja Šešelj muči radikale kao vrag grešnu dušu? Na ove izraze ljudskih osećanja i iskrene tuge treba gledati sa saosećanjem, dobrom voljom i poverenjem, jer ćemo tako dobiti koliko-toliko stabilnu vladu Srbije, a za Beograd ćemo videti. Ne može baš sve i uvek, pa čak ni sa ucveljenim koalicijama. Ostavinske rasprave, naime, još nisu pravosnažne i izvršne.
-----------------------------------------------------------
And the first one now
Will later be last
For the times they are a-changin'.