Razocarenja

sumatra

Sad smo bezbrizni, laki i nezni.
Pomislimo: kako su tihi, snezni vrhovi Urala.

Rastuzi li nas kakav bledi lik, sto ga izgubismo jedno vece, znamo da,
negde, neki potok, mesto njega, rumeno tece!

Po jedna ljubav, jutro, u tudini,
dusu nam uvija, sve tesnje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zavicaja, tresnje.

Probudimo se nocu i smesimo, drago, na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom.
m.c.

лудост ми је данас измишљати риме
а још већа . . за љубав да молим
у ствари не знам ни да ли те волим
чак сам превидео како ти је име

около море . . .медитеран плави
понеко једро ено где лепрша
галебова мноштво крешти усред крша
мисли разноразне врзмају по глави

ја о нашој срећи не размишљам више
обећања дата беху . . . неопрезна
сутра коју носи . . . никада се незна
залуд је и ова песма што се пише

A... jel moze dva bela - labud i labudica:-)))

Smiraj

Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oci slede,
preletajuci one kolutove blede,
oko usana...

Sto drhte, protkani,
mutnom tisinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomesani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona
tesko i tmurno
u grudi udara me.

Tad se dizem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova veceri,
sapucem, nesigurno,
i moje ime.

Kad budes odlazila
Ne kolebaj se
Gledaj u daljinu
i idi
idi
Ne dozvoli da te zaustave sećanja
i neki tamo
pateticni zvuci requijema
Neki celavi vojnik
i smesna kap krvi
Idi
Idi

Ja ću ti okrenuti ledja
i cekati

.....volim Zemlju
jer je okrugla

Human Birds Watch The Sky
Where Dark Formations Sail
Infecting The Area of God
Jhva Elohim Meth

I Am God - Creator of Life
I Am God - Enchanter of Death
Death That Now Marks You
Life That Slowly Pass Away

Screams of Fear Dismembering The Wind
Helpless Souls Drowning In Pain
But Storms of Dawn, A new Age
A Dawn Without God

My Spirit Filled With Hate Sets Free
A Force of The Golden Dawn
Without God...Entomb Your Fear

The Spirit Is Free
Jhva Elohim Meth
Satan Laughs
Jhva Elohim Meth

I Raise My Fist To The Sky
Swear The Ancient Oath of Black
The Lambs Shall Bleed, Eternally Bleed
God Is Dead and Shall Forever Be...

...ako se mnogo crne treba ih ocerupati, a ne zbrajati.
Perje je skupo.;))))

SL

I jedna veoma, veoma, retka pesma Milosa Crnjanskog

Ne razumem.
Kako se ne secas kakve su boje bili fenjeri ?
Draga, znas li koja je boja tuge ?
London.....
A sanjam ga gorko zeleci da se ne probudim
u njemu.
Sanjam Temzu da se uliva u Dunav, i moj
vlazni podrum da na Weifert slad mirise.
Ne razumem.
Draga, misljah da je ljubav s tobom tu
i tamo ista.
Ne pricaj mi o lepoti koju ne zelim.
Ja po pancevackom parku ljubim svoju vilu
i nema razloga da je [hide] krijem.
London.....
Kako mogu da te mirisem bez leta. U magli.
U kisi. Ne razumem. Nikada tu svoj biti necu
London.....

MC

cry for home

razlaz izmedju realnog i romanticnih iluzija...

Da li je moguće ne znati ništa?

napisala je veverica jednog dana mravu.
Mrav je vrlo dugo razmišljao, počešao se iza uva i napisao odgovor:

Da. Sve je moguće.

Malo potom dobio je novo pismo od veverice:

I ne znati više da sunce sija i
da je leto i da slon u daljini
pada sa vrbe - da li je i to moguće?

Da.
odgovorio je mrav.

I ne znati da ti najviše od svega
voliš med i slatke žirove
i šećer?

napisala je malo potom veverica.
- Da! -povikao je mrav. - Da! Da! - Jako je stisnuo oči, pesnicama je udarao sebe po glavi i napisao:

Da! I to je moguće!

I ne znati više da ti toliko želiš
da naročito neko (ne tek tako neko)
jednom slučajno navrati - da li je i to moguće?

napisala je veverica odmah potom.
Ali, kada je mrav hteo da odgovori i na to pismo, puklo mu je pero, papir se pocepao a sto je pukao po sredini. Vrata su se širom otvorila i kovitlac vetra poneo ga je i odneo kroz šumu, ka bukvi, do kuće u kojoj je živela veverica.
- O - rekla je veverica iznenađeno, kada je mrav uleteo unutra i sručio se na pod. - Nisam znala da ćeš doći.
- Ne - rekao je mrav. - Ni ja nisam znao. - Malo je popravio jaknu i malo se nakašljao. - Mislim da je to slučajno.
- Ali - rekla je veverica - znam šta imam u ormanu. Za trenutak joj se učinilo da je to i jedino što će uvek znati, iako je znala da i to često zaboravlja.
Mrav je već seo za sto.
I malo potom jeli su ušećereni nar i bukov med i razgovarali o svemu o čemu su uvek razgovarali, o običnim i zamršenim stvarima i ni o čemu naročitom.

Slavujki od Tona Telehena, preko malene

Jednog jutra veverica je sedela na grani pred svojim vratima i pisala pismo mravu.

Dragi mrave,
Parče kore na kome ti pišem
vrlo je malo, ali ipak mnogo
želim da ti napišem jedno pis

Iza reči pis na brezovoj kori nije više bilo mesta. Veverica nije imala mesta ni da se potpiše.
Pročitala ga je nekoliko puta i pitala se šta li će mrav misliti o pismu.
Da li će shvatiti da pis nije pis već pismo? Bila je u nedoumici.
Ali smatrala je grehom da ne pošalje pismo i bacila ga je u vazduh. I vetar ga je odneo.
Malo potom, mrav je pročitao veveričino pismo.
Kada je završio sa čitanjem, dohvatio je parče brezove kore i napisao:

Draga veverice,
Mnogo ti hvala na pis

Pismo nije potpisao, ali ga je odmah poslao.
Ubrzo potom veverica je čitala pismo. Srce joj je lupalo i na čelu joj se pojaviše duboke bore.
Znao, je, dakle, da je to moje pismo, mislila je. Ali na šta je mislio ovim pis?
Možda je hteo da napiše: - Hvala ti na pismu, ali više neću nikada da te vidim. Ili: -
Hvala ti na pisaniju, ali mi ubuduće napiši pravo pismo ili nikakvo. Ili: -
Hvala ti na pisaniju i piskaranju.
Postalo joj je hladno i zadrhta. Žurno je u svim pregradama i kutovima tražila sve dok nije našla još jedno, vrlo malo parče brezove kore.
Na njemu je napisala:

Mrave, svrati, molim te! Vev

To sam ja, pomislila je. To bi morao da shvati.
Ali nije bila sasvim mirna. Jer, možda postoji i vevarica, ili bebelasica. Postoje tolike životinje za koje i ne znam, pomislila je.
Nešto potom doleteo joj je mali komadić brezove kore. Ah!
Pročitala je:

Da. Mr

pisalo je na njemu.
To je od njega, mislila je veverica. To je od njega!
I poskočila je, uzela sa svog ormara najveću teglu s medom od bukovog žira i već je počela da puni tanjir za mrava. Jer, inače neće dugo potrajati pre no što će zajedno sedeti i jedno drugom pričati o hiljadu i jednoj stvari o kojoj, ipak, nikad ne možeš pisati.

bio ja na 2 komendije od razočaranja:
1.zemaljski samit un o održivom razvoju u riju 1992.
2.blabla (isto to) u johanesburgu 2002.
da se upišaš..
neee: da se ubiješ..
"ovo", ovi "naši" po skupštinama..
to su mala deca u odnosu na te svađe i promašaje i pretnje i očaj..
život, koji mi dospeva posle tih iskustava, nekako je više kao kadar u totalu..
nema razdvajanja na ono glavno i drugostepeno..
meni tu nema mesta za pozadinu..
sve je na prednjem planu koji uništava perspektivu i preprečuje izlaz..
zaključan u mučno oskudan klaustrofobičan prostor, glib tela
pulsira svojom komunalnom masom..
etika tu nema šta da traži - za nju nema mesta..
neprijatelji i prijatelji naroda nisu se pomešali već su srasli..
tako da ni sam gospod&štagod više ne može da ih rastavi..
udri stoga po mikroplanu, gledaj da nafataš nekog da te voli, stvori nekog prijatelja..
nauči se da dok pereš zube, štediš vodu dok se trljaš četkicom i gledaš u bore oko smeška..
i uči..
štoooooo?
pa i naučnici uče..