O, Moooooore!!!!!

Ljudi slabo slisaju jedni druge. Da li je neko uopste govorio, ili se otvaranje i zatvaranje usta odvijalo po inerciji. Svi smo u akvarijumu i kao ribe otvaramo usta kroz koja prolazi vazduh, prljav, cist, kakav god bio vazduh kroz cije strujanje nase reci postanu zvukovi bez kontinuiteta. Da neko prica dok drugi slusa, pa obratno, kod nas ne postoji.
Skupimo se, ovde u Americi, nas nekoliko. Gledam i mislim kako smo Jugoslavija za trpezarijskim stolom. Ispred mene klopa, mi svi siti i pocinjemo. Ko smo bili mi kada smo bili svi. Ko je kriv i da li je bas. Glasovi poviseni, lepo vino, mi u Americi, vece, tisina u komsiluku, pa kao da sem nas nikog nema. Mi smo uz zabe koje su se udaljeno oglasavale, remetili sasvim obicnu noc u Savani. Roshomon. Svako ima svoj odgovor na pitanje zasto, kako. . . .Njihovo zato je malo drugacije od mog. Pijemo sve vise, klopamo. . . . Kao i obicno, u ponedeljak cu na dijetu. Konstatujem da sam od cele Jugoslavije najvise volela da gubim casove i ucestvujem na sletskim vezbama, idem na sindikalno letovanje u Makarsku, jedem Pettit Ber sa Toncijem u mirisnoj kuhinji njegove mame u Jelsi na Hvaru. Setila sam se kako sam sa mamom na povratku sa dubrovacke pijace, u Gradskoj kafani pila kafu i jednog jutra radoznalo gledala Zorana Radmilovica za jednim, a Vanju Dracha za drugim stolom kako nadglasavaju jedan drugog u divljenju moru.
“O more!”

“Nije, o more, nego je oo, moore!

“Ne, ne! OOOO Moooore!!! I tako u nedogled.

I drugima su prijali beskrajni godisnji odmori i ugled u svetu koji kazu da smo imali. Sada se iskljucivo predstavljamo individualno.

Otvaram i zatvaram usta, bez glasa koji se izgubio u delicima glasne misli kao neuspeli telefonski poziv.
Sve moze da se zamisli, pa cak i izmisli. Mogu da osecam i da mislim da i neko drugi ima tu sposobnost.

“Nece vise oni nama tako.”

“Zasto?”

“E, nece vala!”

“A ko to?”

Nije mi poznato za koga su glasali moji ovdasnji prijatelji i da li su uopste.U to vreme cekala sam na vasingtonskom aerodromu avione za Savanu koji su se naizmenicno kvarili i kasnili. Nisam na kraju dobro razumela sta se desilo sa avionom kojim je prvobitno trebalo da odletim.

Mi volimo da pricamo u glas i slusamo iskljucivo sebe. U stvari, nama se samo cini da se horsko viseglasje pretvorilo bas u nas glas.

“Nece oni vise. . . . “

A ko ce, ako oni nece? Da necemo mozda mi?

“Izvinite, a cime se vi bavite?”

“Ja sam rodoljub.”

Ekonomisti su postali bankari, a bankari sefovi drzava. Neki su pobozni, a neki ne. Oni sto nisu kazu da jesu, a da li su bas i oni sto jesu?

“ Da li ste savesni?”

“Jesam.”

“Da li ste glasali?”

“Nisam.”

Eto! Sta jos da dodam?

“Jao, cuti zeno, stalno ti nesto smeta. Mora da si u krizi.”

“ Zar se bas toliko vidi?”