Koaliciono potentni babojepci

Moj deda Milovan umro je pre dve godine u 95 godini , zdravog duha i lucidnog uma.

Bio je radio i tv mehaničar,vlasnik radionice “Tesla”. Servisirao je radio aparat pretplatnika broj jedan u Srbiji (ne Nenada Cekića, nego Sretena Kostića, šofera NJKV kralja Petra I).

Bio je svedok i učesnik prvog eksperimentalnog televizijskog programa emitovanog na Beogradskom sajmu koju je upriličio PHILIPS. Venčao je i sahranio svog kuma akrobatu Dragoljuba Aleksića koji je umro u staračkom domu na Bežaniji.

Moj deda nije voleo komuniste jer su mu oduzeli sve radnje, stanove i automobile koje je imao. Smatrao je da je 27. mart 1941. bilo tragično kurčenje komunista zbog koga je Hitler spržio Beograd.

Moj deda nije voleo ni Ruse. Govorio mi je da su se okupatori Nemci u Beogradu ponašali kao gospoda a da su oslobodioci otimali pljačkali i silovali. Ceo život je proveo u strahu da ponovo ne dođu Rusi i ne otmu mu ono malo imovine koja mu je preostala.
Moj deda, naravno nije voleo ni Broza, verovatno zato što je tokom rata izrađivao radio stanice i ilegalnim putevima slao Draži na Ravnu Goru pod konspirativnom šifrom “Tigar”. Zbog toga su ga u UDBI posle rata saslušavali i tukli.

“Sve će se jednom saznati, Janko moj”,govorio je “i videćeš da to čemu vas uče u školi nema veze s istinom”, ubeđivaoje mene, višestrukog pobednika školskog, opštinskog i gradskog takmičenja “Tito, revolucija, mir”.

Dok je mogao nije propuštao građanske i studentske proteste.
Odmah je provalio prevarante Dafinu i Jezdu i podsemevao se “štedišama”. Sećam se njegove radosti kada su Miloševića isporučili u Hag.
Imao je sposobnost da se dočeka na noge i neverovatnu intuiciju da prepozna muljatore, lopove, licemere i lažove.

Poslednjih godina života uglavnom je samo je slušao radio, gledao vesti svih tv stanica i čitao gomile novina. Svakog dana pravio je svoju ličnu selekciju ljudi iz političkog života Srbije. Protagoniste je delio na “smradove” i one druge. Imenica smrad bila je uglavnom rezervisana za visoke funkcionere Miloševičevog režima. Blajhanog Tomića, podgojenog Dačića, kvarcovanog Radomana Božovića, sumasišlu profesorku Marković i satanistički vrh njene stranke.....
“Taj kad prođe ulicom, ona posle smrdi još pola sata, Janko moj”, govorio je.

Moj deda nije voleo ni Jovana Krkobabića. Nisam shvatao zašto. Zašto ga nervira opskurni čikica u 26 minutu Dnevnika koji se preko megafona neprijatnim glasom obraća šačici nekih penzosa obožavalaca Cobetovog lika i dela.
“Težak hohštapler, Janko moj”
“Što?”
Deda ćuti. Otprilike kao “videćeš”.

U stvari, tek kad je umro shvatio sam da on, koji je ceo život živeo od svog rada zapravo nije podnosio raznorazne parazite, profesionalne zaštitnike interesa penzionera, akcionara, radnika, seljaka i poštene inteligencije.

Shvatio sam da su geni čudo i da ja kao pripadnik nepoštene inteligencije jednako kao i deda mrzim tu krpeljsku ekipu koja isisava krv raznorodnim ciljnim grupama: profesionalne predsednike granskih i slobodnih sindikata, profesionalne predsednike udruženja potrošača (pazi zanimanja-potrošač!), plaćene eskperte koji nepogrešivo prepoznaju “političku izuzetnost” (!)... I sve ostale narodne krvopije i vaćaroše.

Kad je deda umro zaboravio sam opskurnog kreštavog čikicu Krkobabića ali se u moj život iznenada vratio kao ključna ličnost i hrabri krojač moje budućnosti. Ne mogu ni da zamislim šta bi deda Milovan rekao glede njegovog aktuelnog koalicionog kapaciteta. Pokušavam da pretpostavim kojim bi rečima prokomentarisao onaj legendarni kadar-sekvencu.

Krepko , uz pomoć Palme i Ivice, Jovan Krkobabić izlazi iz Markovićevog džipa. Džip nije niskopodni pa mu to stvara određene probleme. Ali to upravo pojačava dramski suspens i podiže koalicioni potencijal. Okružen je gomilom domaćih i stranih novinara i fotoreportera. Za ovo se vredelo boriti. Konačno više od dva i po novinara zainteresovanih za Jovanove aktivnosti.
On sigurno, sa drugarima korača prema sedištu SPS odakle nas je Ivica godinama u izbornim noćima izveštavao o Cobetovim trijumfima.

Potom (vrh brate!), Jovan predsednik srpskog Parlamenta, bar na nekoliko dana, ali vredelo je muka svih godina iza nas. Kisela voda, monitor,štoperica..Koliko je samo zavideo Unkoviću, Bakočeviču, Blajhanom, čak i Borki Vučić onomad kada je zbog starosti predsedavala a sada kako vic kaže, zbog Jovanovog prezimena zaobilazi Skupštinu. Koliko je samo želeo da i on može da kaže: “Vreme, isteklo Vam je vreme!” ili “Ima reč... neka se pripremi...”

Deda Milovan je umro u neznanju pa moram da mu javim ako čita ove redove:
”Deda, postoji i Krkobabić junior. I on je profesionalni penzos. I on jako brine o najstarijim sugrađanima. On se zove Milan. I on je profesionalni zaštitar (divna reč).

Milanče je gradski koaliciono potentan pa će nam biti dogradonačelnik što je jako lepa vest. Draganče i Milanče na čelu grada pisaće sutra u “Kuriru”.

Kao da si znao da će se Krkobabići iz dvadesetšestog minuta Dnevnika preseliti u prvi minut pa si na vreme pobegao gore.
Lako je tebi, deda, ali zašto si mene ostavio da živim sa koaliciono potentnim Babojebcima? Zašto me nisi poveo sa sobom?