Beograd i Sloboda: Drugi deo, sramota
U duhu nacionalsocijalizma, Nedićeva vlada je svojim dekretima prvo sprovela odluke okupacionih vlasti o gubljenju prava na rad Jevreja i Roma. Pored vlade i razna udruženja (pre svih, Savez muzičara za Srbiju i Advokatska komora Beograda) su svesrdno sprovodila ove odluke. Uredbama Nedićeve vlade je zabranjeno “Jevrejima i Ciganima” da rade u državnim službama, da budu slušaoci Univerziteta u Beogradu, da učestvuju u Nacionalnoj službi rada za obnovu Srbije, a sva njihova imovina proglašena je vlasništvom Srbije bez naknade.
Princip “čiste” nacije zahvatio je sve sfere društvenog života u Nedićevoj Srbiji u kojoj su državni službenici, profesori, đaci, studenti morali da dokazuju da su Srbi. “Arijevski paragraf” je ušao u zvanična dokumenta Nedićeve vlade kojima je prilikom zapošljavanja u državnoj službi zahtevano da kandidati prilažu dokaze da su srpske narodnosti i “arijevskog porekla” i da u porodici nisu imali “jevrejske ili ciganske krvi”. Potvrde su izdavale opštinske vlasti.
Uz napred navedene mere Nedićeve vlade protiv Jevreja i Roma, sprovođene uredbama i dekretima (rasna i nacionalna diskriminacija, izbacivanje sa posla, oduzimanje celokupne imovine, uskraćivanje svih građanskih prava…), propaganda je svakodnevno ponavljala da je rat izazvala “jevrejska zavera” i da je on rezultat “paklene jevrejske misli”.
Iz Olivera Milosavljević: POTISNUTA ISTINA
Osvećenje omladinskog doma "Srbozar" u Beogradu, 20 jula 1943.
Predsednik ksrislinške vlade Milan Nedić za vreme osvećenja omladinskog doma "Srbozar" u Beogradu, 20.jula 1943.
Osvećenje omladinskog doma "Srbozar" za vreme kvislinške vlade Milana Nedića u Beogradu, 20. jula 1943.
Gsvećenje omladinskog doma "Srbozar" u Beogradu, 20 jula 1943.
Neposredno pred defile jedinica Srpske državne straže i drugih formacija Nedićeve kvislinške vlade ispred Skupštine u Beogradu, 22 juna 1944.
Defile jedinica Srpske državne straže i drugih formacija Nedićeve kvislinške vlade 22 juna 1944, ispred zgrade Skupštine, Beograd.
Defile radnih četa formacija Nedićeve kvislinske vlade, 22. juna 1944. ispred zgrade Skupštine. Na tribini Milan Nedić sa članovima vlade.
Defile jedinica Srpske državne straže i drugih formacija Nedićeve kvislinske vlade 22. juna 1944. ispred zgrade Skupštine. Na tribini je Milan Nedić sa članovima vlade.
Defile jedinica Srpske državne straže i drugih formacija Nedićeve kvislinške vlade 22. juna 1944. ispred zgrade Skupštine.
Defile jedinica Srpske državne straže i drugih formacija Nedićeve kvislinške vlade 22, juna 1944. ispred zgrade Skupštine.
Defile jedinica Srpske državne straže i drugih formacija 22. juna 1944. ispred zgrade Skupštine. Na tribini je Milan Nedić sa članovima vlade.
Defile jedinica Srpske državne straže i drugih formacija Nedićeve kvislinske vlade 22, juna 1944.ispred zgrade Skupštine.
Defile jedinica Srpske državne straže i drugih, formacija Nedićeve kvislinške vlade 22.juna 1944. ispred zgrade Skupštine.
Svetozar Vujković (prvi s desna) upravnik koncentracionog logora na Banjici u Beogradu.
Streljanje omladinaca u konc-logoru Staro sajmište, od strane nemačkih vojnika, Beograd, Srbija, 1943 god.
Dragi Jovanović i Cvetan Đorđević sa Nemcima.
Streljani pripadnici NOP-a (devet boraca) od Nemaca u Beogradu 1941.
pozorište
(Jevreji) Bili su “krivi” i za štampanje i čitanje “pogubne” literature, za predratno javno mnjenje oblikovano “judožurnalistikom”, za “uništavanje” predratnog Narodnog pozorišta i celokupne srpske kulture i umetnosti kojima su “naturili” parisko-jevrejski umetnički pravac “koji ovde nikom nije bio potreban”. A sve su to radili jer je “interes međunarodnog jevrejstva da srpskog naroda nestane”. Zato je centralni zahtev celokupne Nedićeve propagande, postavljan kao uslov za obezbeđenje samog života naroda, bio – “smrt međunarodnom jevrejstvu i judeoposlušnoj masoneriji, njihovo potpuno ne samo fizičko već i duhovno uništenje”.
Samo su u Nedićevoj “Novoj Srbiji” mogli da idu zajedno preki sud i pozorište “Razbibriga”, koncentracioni logor i “primašice i čočeciskinje” po kafanama, masovna streljanja civila i “gospođe Živke” i “Žike Jagodinci” na scenama.
Uvele su slavljenje slava tamo gde se nikada nisu slavile (Narodno pozorište, Beogradski univerzitet), a beogradskim ulicama, bioskopima i kafanama oduzele sva imena koja nisu bila “čisto” srpska i “autentična”.
Pozorišta. Centralno mesto u pripremama ulaska “Nove Srbije” u “Novu Evropu” u kulturnoj sferi imalo je Narodno pozorište u Beogradu, koje je kao novo “posleratno” pozorište počelo sa radom 1. oktobra 1941. “u svanuću jednog zdravog i novog vremena” sa novom upravom, novim repertoarom, i najvažnije, potpuno novim konceptom uloge pozorišta u društvenom životu. Za novog upravnika postavljen je Jovan Popović koji je u svojim razgranatim javnim aktivnostima (govori na radiju, članci u novinama…) tokom četiri ratne godine, redovno negativno ocenjivao rad pozorišta u predratnoj Jugoslaviji i definisao temelje “novog” pozorišta u “Novoj Srbiji” i “Novoj Evropi”. Tvrdio je da su predratnim pozorištem “vršljale” “odvratne masonsko-komunističke koterije” i “falange”, “judeo-masonski i komunistički otrovi”, da su u njemu dominirali komadi sa “levičarskom tendencijom”, zahtevajući da se takva dela “zbrišu sa repertoara”.
Doprinoseći optimizmu obnove i stvaranja “Nove Srbije” u “novom poretku”, tokom rata su u Beogradu nicala mnogobrojna humoristička pozorišta svakodnevno uveseljavajući, po tvrdnjama Nedićeve propagande, hiljade posetilaca. Neposredno po ulasku nemačke vojske u Beograd, na Kolarčevom univerzitetu je počelo prikazivanje “Veselog popodneva” sa tri “duhovita komada” što je nastavljeno tokom čitavog rata a kasnije i redovno prenošeno preko radija. Pored najpopularnijeg veselog pozorišta “Centrala za humor” koje je reklamirano kao “čisto ratni teatar”, u Beogradu su radila i pozorišta “Humoristi” (u bioskopu “Avala”), “Acino smešno pozorište” (u bioskopu “Takovo”), “Razbibriga” (u bioskopu “Kosovo”), “Veseljaci” i dr, čije su neprikosnovene zvezde (kao i veselih emisija na radiju) bile Žanka Stokić, Blaženka Katalinić, Sofija Perić-Nešić i dr. Koliki je značaj Nedićeva vlada poklanjala ovim ratnim veseljacima, pokazuje činjenica da ih je sve obavezala da određeno vreme provode u Boru dižući optimizam “obveznicima obaveznog rada” koji su tamo, u rudnicima “dobrovoljno” primoravani da rade za nemačke ratne potrebe.
isto
logika
Svoja uverenja kolaboracionistička propaganda je pokušavala da pripiše i narodu u celini, sugerišući npr. da je obešene na Terazijama u leto 1941. beogradska javnost “jednodušno” osuđivala kao “izdajnike i strane plaćenike”.
logika, drugi deo
Danas se mogu čuti tumačenja da je čitavu svoju aktivnost Milan Nedić sprovodio kako bi zaštitio postradale Srbe iz ustaške NDH. Međutim, tadašnja srpska javnost, slušajući Nedića i njegove propagandiste, o tome nije mogla da sazna gotovo ništa. NDH se doduše u Nedićevoj štampi pominjala, ali samo kada je srpska javnost obaveštavana o uspostavljanju trgovinskih veza između Srbije i Hrvatske, o mogućnostima putovanja u “Slobodnu Hrvatsku državu”, o proslavama godišnjica njenog formiranja, o međunarodnim aktivnostima “Poglavnika”, o njegovim uspešnim obračunima sa komunistima, o otvaranju zagrebačkog sajma, o rezultatima utakmica fudbalskog kupa ili o transferu fudbalera iz srpskih u hrvatske klubove.
Na kraju, gde su u Nedićevom "veselom" logoru ili stravičnom "cirkusu", svejedno, bili Srbi – civilne žrtve nemačkog terora, antifašisti poubijani po koncentracionim logorima i na mnogobrojnim stratištima, gde su streljani đaci i njihovi profesori…? Odgovor je jednostavan. Za njih u Nedićevoj štampi nije bilo mesta. Istina, u jednom izveštaju sa “antikomunističke izložbe” u Kragujevcu pominje se da je među posetiocima bio veći broj žena u crnini. Da neko slučajno ne bi pomislio da one žale za žrtvama nacističkih zločina iz oktobra 1941, odmah je sledilo i objašnjenje: “Sve su one ojađene i ožalošćene uzled nedela partizanskih bandita”.
pravo
BRISANJE IZ ADVOKATSKOG IMENIKA – Na osnovu propisa 5 Naredbe Vojnog zapovednika u Srbiji koja se odnosi na jevreje i cigane od 30 maja 1941 godine […] Odbor advokatske komore u Beogradu na sednici od 30 jula 1941 doneo je odluku da se iz advokatskog imenika izbrišu svi jevreji advokati pod 30 majem 1941 god, s tim, da im se u smislu […] zakona o advokatima naknadno imenuju preuzimatelji. Kako su svim izbrisanim advokatima jevrejskog porekla imenovani preuzimatelji, to se sada, objavljuje da su poimence brisani i to: 1) Adanja dr S[…] – preuzimatelj Tasić Dragutin, 2) Albala dr J[…] – preuzimatelj Vlatković dr Danilo, 3) Alvu M[…] – preuzimatelj Todorović Čedomir…19 (Advokatska komora u Beogradu, Službene novine, 10. oktobar 1941.)
nekoliko korisnih knjiga
NEKOLIKO KORISNIH KNJIGA – Sekcija propagande za izložbu rada masona, jevreja i komunista objavila je ovih dana nekoliko vrlo interesantnih brošura, koje treba da pročita svaki Srbin. […] Masoni, jevreji i komunisti zajedno su pripremili uništenje svih hrišćanskih vrednosti u svetu. […] Od objavljenih brošura na prvom mestu treba navesti ’Protokole sionskih mudraca’ […] zatim knjigu Milorada Mojića ’Srpski narod u kandžama jevreja’ […] Vrlo je interesantna i knjiga ’Slobodno zidarstvo ili Masonerija’ […] ’Jevrejsko pitanje’ od Jaše Tomića […] Objavljeno je i ’Vjerozakonsko učenje Talmuda’ od Vase Pelagića i ispovest Karla Čapeka ’Zašto nisam komunista’. Sve su ove brošure danas vrlo aktuelne i vrlo korisne svakom probuđenom i osvešćenom Srbinu. (Naša borba, 19. oktobar 1941.)
rodoljublje
TRI MOMENTA IZ GOVORA VOĐE RAJHA KOJI SU NAROČITO ZNAČAJNI ZA NAS – Za nas Srbe moraju biti naročito važna tri momenta iz govora koji je Vođa velikog nemačkog naroda održao pred svojim starim drugovima u borbi. Prvo, apsolutna sigurnost u pobedu, koja proizlazi iz njegovih rači i koja […] dokumentuje da je već pala odluka u bitci za Evropu na Istoku. Iz upečatljive cifre od 3,6 miliona zarobljenika možemo najbolje da vidimo kakvi su tamo uspesi izvojevani i, istovremeno, kakva je opasnost otklonjena. Ta opasnost ugrožavala je i Srbiju. U istoj meri kao i na Istoku vrši se sada i kod nas pokušaj da se u našoj zemlji stvori ognjište nereda, koji su organizovali jevreji, cigani i propali elementi, protiv pravih interesa srpskog naroda. Na drugom mestu, reči Vrhovnog zapovednika velikonemačke oružane sile stavljaju nam do znanja šta nam pretstoji ako sami najbrže ne savladamo te komunističke kliconoše kuge i njihove trabante. […] U svom govoru nam se, najzad, obraća i Vođa Nove Evrope koja će biti izgrađena na pravednijem poretku, koja će zaista osloboditi ovaj kontinent i dovesti do srećnijeg života. Imati udela u izgradnji tog poretka mora da bude najviši cilj svakog pravog srpskog rodoljuba. (Agencija Rudnik, Ponedeljak, 10. novembar 1941.)
opera
DVA NAPISA G. SVETOMIRA NASTASIJEVIĆA – G. Svetomir Nastasijević, direktor Opere, objavio je u božićnim prilozima beogradskih listova dva zanimljiva napisa. […] U drugom napisu ’Uticaj jevrejstva na umetnost’, g. Nastasijević dokumentovano razlaže misao da je jevrejstvo, u svetskom umetničkom životu poslednjih decenija, s planom forsiralo upotrebu i iskorišćenje neizvornih umetničkih elemenata, umetničkih surogata, da bi tako suzbilo pojedinačne nacionalne odlike u umetnosti, da bi […] ostvarilo svoj krajnji cilj: obrazovanje svetskog jevrejskog carstva. U svima granama umetnosti, jevrejstvo je, veštom reklamom, isticalo novi tip umetnički koji je negirao onaj tip koji je proizišao iz hrišćanske civilizacije. U muzici je to hipermodernizam Arnolda Šenberga […] U slikarstvu je to nakazni kubizam Pabla Pikasa i Marka Šagala, a u savremenoj arhitekturi otklanjanje i izbacivanje svih onih elemenata ’koji bi ma i najmanje potsećali na nešto što ima nacionalno ili hrišćansko obeležje’. […] Učinjeno je smešnim i omalovaženo sve ono što je u umetnosti bilo samoniklo naše, srpsko i hrišćansko, dok je na ceni bila svaka strana perverznost koju je reklamerska dovitljivost jevrejstva prikazivala izuzetno darovitom i umetnički jedinstvenom. (Srpska scena, 16. januar 1942.)
školovanje ženske omladine?
RAZMIŠLJANJA O BUDUĆOJ ŽENSKOJ SREDNJOJ ŠKOLI – …Naša škola bezazleno je otvorila vrata svima redom: Hrvatice, Slovenke, Ruskinje, Mađarice i Jevrejke vaspitavale su i obrazovale našu žensku omladinu širom svih srpskih pokrajina. Je li onda čudo što nam je srednjoškolka narodnosno otpadala i odrodila kao nigde drugde? [...] Vrednosna ravnopravnost ženskih članova srpske narodne zajednice u svima njenim oblicima od porodice do države ne sme se i dalje kod nas brkati sa fiktivnom jednakošću polova u smislu feminističke ideologije 19 veka. [napomena u tekstu: ’pobornice: Klara Cetkin, Lili Braun, Anita Augsburg (Jevrejke), A. Kolontaj (polujevrejka)?!’] […] A šta tek da rečemo za viši tečaj naše dosadašnje ženske gimnazije? Uz mali broj stvarno darovitih devojčica za više obrazovanje u njega su hrlili i u njemu se susticali i svi obirci iz trgovačkih, učiteljskih […] škola. Srednja škola, ženska kao ni muška, nije opštenarodna kao osnovna. […] Zato i mora biti dostupna jedino fizički, umno i etički odabranoj omladini […] Ostali se moraju zadovoljiti osmorazrednim osnovnim obrazovanjem i stručnom spremom zanatskom i praktično-privrednom. […] Svaki član naše narodne zajednice mora se postaviti na svoje pravo mesto. […] Važno je i to: da se ni u niži ni u viši tečaj ženske srednje škole ne primaju kao dosada devojčice bolesne čak i od tuberkuloze, kao i sa telesnim manama […] jače srčane mane, jaka kratkovidost i slabovidost, nagluvost i govorne mane itd. [napomena: ’sa normalnom decom nije njima mesto u prvom redu radi njih samih i neminovnog stvaranja u njima osećanja manje vrednosti’] […] zbog mnogih uzroka […] ideološke i narodnosne heterogenosti samih nastavnica-ka nisu ove škole ni mogle odgovoriti svojim zadacima. (Maga Magazinović, Prosvetni glasnik, januar–februar 1942.)
pozorište, drugi deo
PRVA KRSNA SLAVA NAŠEG POZORIŠTA – Prvu svoju Krsnu slavu, prvu u svojoj istoriji, proslavilo je Srpsko narodno pozorište, u utornik, 21 januara o.g. Proslavilo je u krugu izabranih zvanica, pretstavnika Velikonemačkog Rajha na čijem se čelu nalazio pukovnik g. fon Kajzenberg, komandant Beograda, pretstavnika Srpske vlade narodnog spasa, na čelu sa g. Veliborom Jonićem Ministrom prosvete […] kao i celokupnog svog ansambla […] Upravnik g. Popović […] je pozdravio, najpre na srpskom jeziku, prisutne goste, a zatim je na nemačkom jeziku održao svoj govor koji je posle ponovio i srpski: […] ’Danas, kad se pod okriljem Velikonemačkog Rajha stvara nova Evropa, nov svet, vaspitna uloga pozorišta je još mnogo značajnija: Ono mora biti prethodnica nove umetnosti, nove književnosti, novoga društva’. (Srpska scena, 1. februar 1942.)
KO JE VERA BLAGOJEVIĆ?
KO JE VERA BLAGOJEVIĆ? – Pre nekoliko dana u Mačvi je uhvaćena zloglasna komunistkinja Vera Blagojević. […] Kada su u tom kraju ’partizani’ bili razbijeni, bežala je i ona sa njima u pocepanom, izblatnjavelom seljačkom odelu, želeći da spase bar goli život. Ali sudbina je htela da ona bude uhvaćena pa da i Šapčanima bude data prilika, da je vide […] ’da se viseći ljulja na banderi’. (V. G. Naša borba, 22. mart 1942.)
kako nastaje alkoholizam?
ALKOHOLIZAM I JEVREJI U FRANCUSKOJ – Pored štetnog uticaja na politički život jevreji su i u svakom drugom pogledu štetno uticali na Francusku. […] Gotovo čitava trgovina vinom u Francuskoj bila je u jevrejskim rukama. U francuskoj radničkoj porodici se mnogo više novca izdaje za vino nego za mleko i hleb. […] sasvim je pogrešno verovanje da ova pojava leži u tradiciji francuskog naroda. Ne, ona je relativno skorašnjeg datuma i u uskoj i nerazlučnoj vezi s porastom jevrejskog uticaja u Francuskoj. (Naša borba, 12. april 1942.)
književni preporod
UNIŠTITE ĐUBRE! – Nema naroda na svetu, a kamoli tako malog kao što je naš, koji ne bi posrnuo od otrovne literature, kojom je bio zasut za poslednjih nekoliko godina. To je bila prosto invazija nečistih sila […] Naša je kultura pretvorena u đubrište, na koje se smetala sva gadost i prljavština, smrad i nečistoća velikovaroških literarnih bulevara, bulevara intelektualne prostitucije. Na tom vašaru književnog bluda i svih mogućih perverzija otskakala je ipak svojom kužnom golotinjom i duhovnom ogubanošću jevrejsko-komunistička rđa i dronja […] Videlo se da iza te literature stoji jevrejski kapital, prljav i odvratan kao i njegova plaćenička knjiga […] Sa likvidacijom fizičke pobune protivnarodnih besova, partizana, mora da bude likvidirana i partizanska literatura. […] Komunističku literaturu treba spaliti. […] Spaliti je kao – kulturno varvarstvo […] Čivit i čivutari duhovni sledbenici jevreja, umeli su u svoje vreme da uguše nacionalnu misao, da zadave nacionalne književnike […] Zato valja utamaniti tu infamnu literaturu. Uništite bestiju! […] Uništite đubre! (Jovan Marić, Naša borba, 24. maj 1942.)
:))
SVETA STOLICA JEVREJSKE KRVI (Naša borba, 31. maj 1942.)
napravi ženu po svojoj meri
NAŠA ŽENA DANAS I SUTRA – Mnogi su bili zadovoljni emancipacijom naše žene, te s vremena na vreme potrzali čak i pitanje ženskog prava glasa i tražili njegovo rešenje. Hvala Bogu da ga nisu rešili. [...] U novoj sutrašnjici treba dati ženi odgovarajuće obrazovanje, jer u doba radija i aviona nije dovoljno da žena samo rađa i kuva; treba načiniti spremnog druga muškarcu kako bi lakše išli kroz život [...] Treba je dobro vaspitati [...] Pre svega nacionalno i verski prosvetiti, jer ona je ta koja kroz materinji jezik budi plam ljubavi za rodnu zemlju i Tvorca. Ne praviti od nje zabavnu igračku koja čoveku dosadi za kratko vreme, već ženu koja snaži i ume da ulepša život. (dr Z. L. Naša borba,7. jun 1942.)
pozorište, treći deo
POZORIŠNI ŽIVOT U SRBIJI – Od sulude igre jedne opskurne klike u prošloj godini, koja je srušila pakt i prebila kičmu Jugoslavije, prošlo je više od godinu dana. Za to međuvreme vlada generala Nedića pregnula je na posao da zbrine prvu i najveću brigu: da srpski narod vrati sa stramputice na kojoj je polomio svoja jugoslovenska kola i uputi ga ispravnim i poštenim putem. Da reformatorskim zamahom nagovesti nov pravac kretanja našeg nacionalnog i duhovnog života i dâ impuls novog i zdravog vremena. Prva kulturna institucija, međutim, koja je u duhu započete obnove počela da izgrađuje nov srpski kulturni život, bila je pozorište. […] današnja Srbija je svesna snažne uloge pozorišta […] Svesna je da pozorište nije samo fabrika smeha i prazna ćeretanja, već snažan instrument kulturne propagande. […] Smišljenom repertoarskom politikom pozorište može pružiti prave uslove za dobro postavljen i zdrav nacionalno-kulturni razvoj naše omladine. Jer, za njeno vaspitanje, naročito u današnje vreme, nosimo ogroman osećaj odgovornosti i radi nje moramo učiniti najveće žrtve da bi se ta omladina pravilno razvila i u novome poretku Evrope bila od koristi i sebi i zemlji. (Jovan Popović, predavanje na radiju, Srpska scena, 20. jun 1942.)
veselo, uz pesmu, u novi život
ODLAZAK SRPSKIH RADNIKA ZA NEMAČKU – Svakog petka, pred podne, na beogradskoj železničkoj stanici je veća gužva no obično. Masa od blizu hiljadu ljudi i žena, veselih i raspoloženih, kreće uz pesmu, u dugoj kompoziciji od dvadesetak vagona za Nemačku. To su srpski radnici iz raznih struka i iz raznih krajeva naše zemlje koji hitaju tamo gde imaju odlične uslove rada i zarade. […] To sve čini da se broj naših radnika u Rajhu popeo već na blizu 45.000. Uviđajući važnost ovog pitanja Radio Beograd je vršio prenos sa jednog odlaska naših radnika za Nemačku. (Kolo, 15. avgust 1942.)
Vukova restitucija
Sećate se da je Vuk obećao Jevrejima vraćanje imovine oduzete od 45. do danas?
UREDBA O PRIPADANJU IMOVINE JEVREJA U SRBIJI – § 1. Imovina onih Jevreja, koji su 15 aprila 1941 bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije ili bili bez državljanstva, ako se nalazi na srpskom području, pripada Srbiji bez ikakve naknade. ... U slučajevima sumnje da li jedna imovina potpada pod udar ove Uredbe odlučuje Ministar finansija. Njegova odluka je konačna i protiv nje nema mesta pravnom leku. (Milan Nedić, M. Aćimović, B. Kujundžić, O Kuzmanović, V. Jonić, J. Kostić, Č. Marjanović, J. Mijušković, M. Olćan, Đ. Dokić, D. Đorđević s. r. Službene novine, 28. avgust 1942.)
poljubac u dupe
IZ DEKLARACIJE SRPSKE VLADE – …Srpski je narod svestan da je sudbinski povezan za narode Evrope i on je u ovom ratu umeo da oceni viteško držanje nemačkih vojnika. Na njegovo prijateljstvo on će odgovoriti svojim prijateljstvom […] Veliki nemački Rajh, iako pobednik u ratu, neće da bude neprijatelj srpskom narodu. (Srpski narod, 28. avgust 1942.)
uvlačenje u dupe
STVARA SE NOVA SRBIJA – …A sve to što je stvoreno […] sve što je Vlada narodnog spasa učinila da bi se za ovako kratko vreme povratio život Srbije, sve su to omogućili okupatori (nemačka vojna sila i nemačka uprava). […] Zato mi dugujemo blagodarnost Velikom Nemačkom Rajhu što nam je omogućio život, onda kada nam je grozila smrt, što nam je […] pružio časno mesto saradnika u izgradnji novoga sveta. Mi izjavljujemo da ćemo greške prošlosti ispraviti, da ćemo biti svesrdni saradnici i Velikom Nemačkom Rajhu u izgradnji Nove Evrope. Draga braćo i sestre […] Hajte k meni. Hajte novom životu, boljem srpskijem. […] Pomozite mi, tako vam mleka srpskog. (Milan Nedić, Srpsko selo, 5. septembar 1942.)
krvavo pozorište
REPERTOARI POZORIŠTA – Repertoar ’Centrale za humor’ na Kolarčevom univerzitetu – sreda, 30 decembar u 17.15 ’Gospodin šef’ činovnička komedija. ’Njen jubilej’ komična scena, i ’Juriš na udovicu Milevu’, Branina urnebesna komedija. ’Raport reduciranog opštinskog činovnika’, ’Ton žurnal’, i ’Na času istorije’. […] Sudeluju: gđe Žanka Stokić, Macol-Petrović, B. Katalinić […] Repertoar veselog pozorišta ’Veseljaci’ – ponedeljak 28: ’Jedanaesti šareni program’ […] ’Hotel šuma’, ’Centrala za viceve’, i ’Berić postaje muškarac’ kao i nove ilustrovane dosetke u kojima učestvuju: Žanka Stokić, Fran Novaković… (Ponedeljak, 28. decembar 1942.)
[sledi deset imena streljanih lica]
tata i ćerka
Ministar prosvete Jonić je imao i ovlašćenje vlade da cenzuriše objavljene knjige, da zabranjene knjige upućuje na reciklažu, a njegova reč je bila presudna i prilikom odlučivanja o zatvorskim kaznama za prekršioce ove Uredbe. Njegov zamenik Velmar-Janković je svoja ovlašćenja, u toku najstrašnijeg rata, koristio npr. za izbacivanje Jovana Skerlića iz škola, i umesto njega, stavljanje sopstvenih dela u obaveznu školsku lektiru. Usput, i na repertoar Narodnog pozorišta.
Vladimir Velmar-Janković je, tvrdeći da se pre rata robovalo evropskoj “duhovnoj dekadenciji” i “razornom anarho-boljševizmu”, smatrao da pozorište mora da postane “radna zajednica umetnosti u kojoj se ni na čem drugom ne radi no na podizanju srpskog shvatanja i pogleda na svet”
PUTEVI SRPSKOG SAMOSNALAŽENJA – …Neko će morati urediti srpski životni prostor jer je on važan za evropski kontinent i za puteve koji iz njega ili preko njega vode za Afriku i Aziju. […] Doklegod svoj biološki potencijal ne podignu, i brojno i po kakvoći, dok ne odrede sigurno i stvarno svoj biološki prostor […] Srbi moraju da se odreknu svih materijalnih pretenzija i svakog ličnog uživanja. […] ŠTA TREBA DA SE URADI? […] Da pređemo dakle kroz skup tih radova […] Podelićemo ih u četiri-pet grupa na koje se može podeliti naš civilni život: nacionalno-biološku, nacionalno-duhovnu […] nacionalno-ekonomsku i nacionalno-tehničku. […] 2) mora izvesti pažljivu zaštitu svoje krvi i svoga potomstva kao i svoga porasta stanovništva; […] 20) centar za ispitivanje bioloških i antropoloških odlika stanovništva srpskih zemalja uz izradu 21) rasne karte srpskih oblasti. […] 46) odnosi Balkana i Germana; […] 50) izučavanje prošlosti srpskih porodica i pojedinaca (što bi poslužilo za osnivanje katastra ličnosti po kome bi se znalo ko je ko u Srbiji); 51) centra za istraživanje etničkih tipova srpskog stanovništva […] 75) 100 standardnih knjiga koje bi svaki čovek u Srpstvu morao da pročita, da bismo sa nekim opštim standardom boljeg Srbina mogli ubuduće da računamo. […] Mi Srbi ne možemo da zatvorimo oči pred jednim krupnim političkim pitanjem koje nije uopšte postavljeno, a to je pitanje naše 108) kolonizacije na srpskom životnom prostoru. […] Ovaj plan srpskog života treba u jednom momentu da dobije i svoje ozakonjenje. […] Zašto se tom omladincu, u zrelijim godinama, pred univerzitet i na univerzitetu, ne bi govorilo čitavu godinu ili dve o ovih 200 velikih srpskih poslova […] I da kažem na kraju kakav je to tip srpskog čoveka koji bi nam bio potreban za tu konstrukciju: to je onaj čovek – 1) koji svoj lični život u prvom redu zamišlja i provodi kao deo narodnog života, a ne samo kao privatni život jedinke; 2) koji tačno zna ko su mu svakovremeni ili povremeni narodni neprijatelji i svoju snagu neprekidno upravlja na to da bi ih suzbio ne samo kad izuzetne prilike zahtevaju ratom […] 5) koji svesno sprečava nemuževno vaspitanje srpskog muškarca i trudi se da život srpske žene dobije opet oblike patrijarhalne čistote i čednosti; […] 9) koji ulazeći u svoje društvo i u javni život svoga naroda svoje lične sposobnosti svuda fanatično stavlja u službu cilja da srpski narod […] opet dođe do onog životnog potencijala kojim bi se dovoljno mogao popuniti srpski životni prostor, i brojno i kvalitetno.
(Vladimir Velmar-Janković, pomoćnik ministra prosvete i vera, govor na sastanku Velikog prosvetnog veća, Prosvetni glasnik, novembar–decembar 1943.)
IZVEŠTAJ O RADU PROSVETNOG ODBORA – …Prosvetni odbor, sa svojim pretsednikom g. Vl. Velmar-Jankovićem, počeo je svoj rad 7 jula 1941 i odmah postavio pitanje našeg preobražaja u vaspitanju i obnove u celokupnom prosvetnom radu. […] Trebalo je smišljeno i prema potrebama pojedinih škola rasporediti ove nastavnike, očistiti nastavničke redove od nacionalno neispravnih elemenata […] raznim merama pojačavan je nadzor nad učenicima ne samo u školi već i van nje. […] U tom cilju organizovana su stalna posećivanja učenika po domovima, sprovedeno je nadgledanje njihova rada i ponašanja na domu, na ulici, na javnim mestima […] Učenicama srednjih i srednjih stručnih škola naređeno je da pletu kosu u vitice; zabranjeno im je svako šminkanje i karminisanje. Ovo vraćanje našem lepom narodnom načinu negovanja kose imalo je vidnog uspeha na skromno i čedno držanje naše ženske omladine. Da bi se podigao zdravi nacionalni duh, učenici su bili od svojih školskih vlasti pozivani na češće sastanke na kojima su direktori ili određeni nastavnici držali učenicima poučna predavanja, a naročito predavanja o štetnosti komunizma. Zavedeno je obavezno pohađanje bogosluženja […] U školskim prostorijama istaknuta su na vidnim mestima glavna gesla današnjice: ’Mir, rad, red i sloga to je spas Srbije’, ’Samo sloga Srbina spasava’, ’Sve za Srpstvo’, ’Bog čuva Srbiju’. […] da bi se učenicima obezbedilo pravilno porodično i zdravo nacionalno vaspitanje, zavedena su srpska posela po svima narodnim, srednjim i stručnim školama, na kojima uzimaju učešća učenici, nastavnici i roditelji. […] Da bi se škole oslobodile prisustva nacionalno nepouzdanih učenika, svi nacionalno nepouzdani učenici izgnani su iz srednjih i srednjih stručnih škola. A da bi se školska omladina, otstranjena iz škola kao nacionalno nepouzdana, uputila na pravi put […] osnovan je Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj palanci. U Zavod se šalju učenici-ce srednjih i srednjih stručnih škola koje su školske vlasti izgnale, kao i vanškolska omladina oba pola u uzrastu od 14–25 godina života. Prinudno vaspitanje traje od šest meseci do tri godine. Zavod je internatski uređen, sa obaveznim duhovnim i telesnim radom. Izdržavanje siromašnih pada na teret države, a troškove oko izdržavanja za imućne snose njihovi roditelji. […] U sve škole se uvodi veronauka kao osnov antimaterijalističkog shvatanja. […] Posle izvršenih prethodnih hitnih poslova […] pristupilo se novoj organizaciji visokih škola, a naročito Beogradskog univerziteta […] Stoga je izrađena Osnovna uredba o Univerzitetu, koja je stupila na snagu 21 novembra 1941 godine. Po njoj je stavljeno na raspoloženje Ministarstvu prosvete i vera sve nastavno i drugo osoblje Beogradskog univerziteta […] Iz javnih knjižnica, koje služe vaspitanju našeg naroda, izbaciće se sve one knjige koje mogu štetno delovati u nacionalnom i etičkom pogledu na srpsku omladinu i srpski narod. ... (Izveštaj podnet na sastanku Velikog prosvetnog veća, Prosvetni glasnik, novembar–decembar 1943.)
Ćerka Svetlana je nakon "demokratskih promena" kao predstavnik novog duha izabrana u komisiju za preimenovanje ulica. I, logično, predložila da se zaslužnom tatici rezerviše neka lepa ulica.
Najbolje bi bilo uzeti neko ulicu jednoj od njihovih žrtava.
naša naročita zahvalnost pripada nemačkim vlastima
BESEDA UPRAVNIKA SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA G. JOVANA POPOVIĆA – Današnje otvaranje Srpskog narodnog pozorišta nesumnjivo je velik istoriski datum. […] U ovome vremenu još od mnogo većeg značaja, jer naše novo pozorište mora nastaviti svoj budući život odande gde je nekada prestao srpski život, gde je nekada prestala srpska reč. Samo tako će ono, u obnovi Srbije, opravdati svoj naziv SRPSKO narodno pozorište. […] Pojava komada destruktivne sadržine sa političkim tendencijama levičarskog pravca uništile su mu značaj njegov kao vaspitne škole u zdravom nacionalnom duhu. […] Na prvom mestu nova Uprava je radila na oživljavanju nacionalnog repertoara […] Zatim, nova Uprava je ove sezone obratila naročitu pažnju nemačkoj dramatici, jer je ona ranijih godina, zahvaljujući političkom kursu […] bila stalno zapostavljena. […] Ali za sve to, za celokupno oživljavanje pozorišnog života, naša naročita zahvalnost pripada nemačkim vlastima koje su, razumevajući napore i trud Srpske vlade, svesrdno i od srca pomagale obnovu pozorišnog života, kako u Beogradu tako i u celoj Srbiji. Sa istom svesrdnošću nemačke vlasti su pomogle i omogućile i ponovno otvaranje vrata ove Kuće i početak života u njoj. (Jovan Popović, Srpska scena, 1. jul 1942.)
nema na čemu, i drugi put
Reichsmarschall Hermann Göring (Göringu je Hitler dao »isključivo pravo odlučivanja o privrednim pitanjima na Jugoistoku«) dao je Franzu Neuhausenu, generalnom opunomoćeniku Reicha za privredu (Generalbevollmachtigter fur die Wirtschaft), kad ga je uputio u Beograd, (prema svedočenju Neuhausena), sledeći savet:
»Hvala bogu, vi ne idete tamo da radite za blagostanje potčinjenog naroda, nego da oduzmete sve što je moguće oduzeti... A biće mi savršeno svejedno javite li mi da će narod pod vašom upravom skapati od gladi!«
mogla bi i njemu neka lepa ulica
Svetozar Vujković (prvi s desna) upravnik koncentracionog logora na Banjici u Beogradu.
Svetozar Vujković i italijanski fašisti - počasni gosti u okupiranom Beogradu.
Gorane, smučilo mi se
od toliko nedićevizma.
da se Nemci ne umore...
"Karakteristično je, da u prvim streljanjima, koja su tokom jula izvršena po naređenju nacista, učestvuje i Srpska žandarmerija. To se vidi i iz dnevnog izveštaja štaba 717. nemačke pešadijske divizije, u kome se navodi: "20. VII 41, oko 10,00 časova Srpska žandarmerija, pod nadzorom SS, streljala je u Čačku 11 ljudi i jednu ženu, koje je 18. VII 41. bila pohvatala 2. četa 1. bataljona. četiri čoveka su iz Čačka, a svi ostali iz okoline. Među ovih 11 ljudi nalazio se, izgleda, i glavni kolovođa komunista u Srbiji."114 O učešću Srpske žandarmerije u streljanju svojih sunarodnika obavestio je Feliks Bencler svoje pretpostavljene u Berlinu, u izveštaju od 23. jula 1941, u kome, pored ostalog, navodi: „Do sada je više od stotinu osoba streljala Srpska žandarmerija kao represaliju po naredbama nemačkih okupacionih vlasti. Ali jedna žandarmerijska komanda ustegla se od daljeg streljanja bez prethodnog srpskog prekog suda."
Kvislinška žandarmerija je učestvovala u streljanjima nedužnog srpskog stanovništva i kasnije. Tako je 28. jula, na Bukovima kod Valjeva, streljala 81 taoca iz Kosjerića i okolnih sela. Za njih je sreski načelnik, u svom izveštaju od 20. avgusta, konstatovao da su to većinom mirni, pošteni, lojalni građani ovog sreza, poglavito hranioci svojih porodica, koje je pohvatala nemačka vojska kada su bili na svojim poslovim..."
Dr. Milan Borković
Spomenik streljanima i poginulima na stadionu Borca u Čačku
Spisak 12 omladinaca koje su srpski žandarmi streljali na stadionu 20. VII 1941.
poruka sa one strane života
Pitanje: Zasto ?
Mislim da si sve ubedio u nesto sto je starija generacija dobijala po defaultu u sistemu obrazovanja, da ne kazem da je imala prilike da iskusi da "istoriju pisu pobednici". Prica o domacim izdajnicima je ispricana, pa jedno zilion puta. Saradnja sa okupatorom, ili kolaboracija, je sankcionisana odmah nakon pobede NOV i Crvene Armije. To se na kraju zavrsilo i eliminisanjem svih koji bi bar i u naznaci mogli da sprece novo drustvo koje je pocelo da se izgradjuje, kao i otimanjem njihove imovine. Ponosnim oficirima Narodno Oslobodilacke Vojske nije smetalo da legnu u jos tople, burzoaske krevete u kucama po Dedinju i Senjaku. I balerine, mnogo su voleli balerine.
Slozices se sa mnom da je bilo koji oblik desnice u tom periodu ili eliminisan, ili u procesu eliminacije ili u izbeglistvu (a za ove u izbeglistvu su se pobrinuli "dobri momci iz oficirskih i patriotskih porodica").
I sta se dalje dogadja.
Nova revolucionarna vlast, pogotovu posle slucaja Goli Otok i Djilas, se pretvara ne u desnicarsku, nego u vlast slicnu istocnjackim despotijama. Na vrhu piramide je naravno bio faraon. Sa svakim ko to nije prihvatao, surovo se obracunavalo. Narod je ziveo u dva paralelna sveta, zvanicnom u kome je dominirala uloga i nepogresivost KPJ i onaj realan koji su cuvali duboko u sebi, da ih slucajno neko ne prijavi.
O periodu 1945-1991 necu mnogo jer ce ovo drustvo htelo to ili ne jednom morati da prelista malo sta se sve desavalo, dok su stariji gradjani toga veoma svesni.
Nakon propasti komunisticke ideologije, svuda u svetu se povlaci crta sa prosloscu, sto podrazumeva lustraciju, otvaranje dosijea,vracanje nacionalizovane imovine, koliko toliko realna privatizacija i sl.
Osim kod nas. Kazi mi Gorrane, zasto se nije dogodilo da neki komunisticki funkcioner odgovara za svoja dela, kao sto su kvislinzi odgovarali na kraju ww2 ?
Umesto toga, komunisti se samo peru, paradoksalno oblaceci subare i opasujuci kame, sto je ikonografija njihovih ljutih neprijatelja od pre pola veka. Ikonografiju prate i krvava zverstva, nesto kao remake Bulajicevih filmova samo nazalost live.
Pitanje: Zasto insistiras na nedelima Milana Nedica? Jel zato sto se kurir Ivica toga dosetio? Jel zato sto Ivica zeli da nam prstom pokazuje stvari od pre 60 godina a da se Vlasi nebi dosetili stvari od pre deset ili petnaest god.?
I tako cemo sad da grakcemo o Milanu Nedicu, a velicacemo zandara Dacica i njegovo prosvetljenje, jer da nije bilo njega, ko zna koliko bi taj portret tamo stajao?
Jos kad se lepo pomiri sa gosp. Predsednikom, pa sreci nece biti kraja. Na njegovu proslost ce ukazivati samo neke budale, tipa Petar Lukovic, Zarko Korac, Vesna Pesic a svi ostali ce lepo da se pomire i zajedno sa Mrkonjicem, Gajevickom ce da uzivaju u "melanzu i milbrotu".
I opet isto, kao kad se raspadao komunizam. Sta je bilo, nemamo pojma. Pa tu i budala moze da vidi kakva nam je buducnost, ako se posle svake promene isti glumci samo preobuku i jovo nanovo.
A to je posledica cinjenice da ni posle pada komunizma, a i posle pada slobizma, nikakva lustracija niti krivicni postupci nisu pokrenuti, a kamoli da se vrati oteta imovina.
Ne mozemo govoriti o narodnim izdajnicima i njihovim zlocinima a ne govoriti o komunistickim zlocinima. Isto se odnosi i na zlocince iz perioda raspada SFRJ, a bogami bi trebalo i procesljati inspiratore atentata na Zorana Djindjica.
I kad sve to vidimo, pitanje je da li bi neko od politicara ili javnih radnika ostao na slobodi. Mozda samo gore pomenuta Vesna Pesic i Zarko Korac. A onda se postavlja pitanje elita u ovoj tuznoj zemlji i ko to nas predvodi i vodi i gde.
P.S.
Nemoj nikako da pomislis da sam u odbrani lika i dela Milana Nedica, ili bilo koga ko je pocinio zlocine nad sopstvenim narodom. Ali to nece da mi govori Ivica Dacic, nego nezavisna komisija istoricara, ako tako nesto u ovoj zemlji uopste postoji. Ako su Nediceve formacije ili bilo cije likvidirale samo jednog civila, portret svakako ne moze tamo stajati.
teško je naći reči za toliko licemerje
kao ono što predstavlja Ivica Dačić. Ova se serija blogova odnosi na godišnjicu beogradske operacije i oslobođenja Beograda.
Ne mozemo govoriti o narodnim izdajnicima i njihovim zlocinima a ne govoriti o komunistickim zlocinima.
Zašto? Ako imate neke podatke o komunističkim zločinima, samo napred. I, ne vredi se samo vaditi na neotvorene arhive DB - u Hrvatskoj su, na primer, otvorene.
Licemerje ?
Veoma mi je drago sto smo istomisljenici po pitanju slucaja "gradjanin Dacic". Sa uzivanjem sam procitao link koji ste prezentovali, i mogu vam reci da je to to. Svaka cast. Ocigledno smo istomisljenici po tom pitanju, sto mi je drago a takodje primite i moje izvinjenje sto sam u mom postu uopste pomislio da imate druge namere svojim blogom.
Medjutim, potpuno je netacna tvrdnja da je vas blog o operaciji oslobodjenja Beograda. Mislim da je smesno da to tvrdite. Glupo je da vam ja objasnjavam o cemu je vas blog. Blog se bavi Nedicevim rezimom, kolaboracijom Nedicevog rezima sa okupatorom, i delimicno pokusajima menjanja srpskog drustva po uzoru na nemacki nacional-socijalizam.
Sa obzirom da je u nasem javnom zivotu postalo veoma popularno pitanje Nedicevog portreta u Vladi Srbije, a potencira ga gore vise puta pomenuti "gradjanin Dacic", pomislio sam da je vas blog i ta inicijativa povezana.
Ponovo kazem da mi je drago sto sam pogresio.
Medjutim, ima nesto sto nisam pogresio. Naime, vi tvrdite da sam ja licemer zato sto poistovecujem zlocine saradnika okupatora i komunistickog rezima. Ali u cemu je razlika ?
Ja zaista ne mogu da poverujem da cete se usuditi da tvrdite da takvih zlocina nije ni bilo.
Evo nekih teza.
- Naime, u pocetku komunisti nisu bili neprijatelji Treceg Rajha, s toga sto su Hitler i Staljin imali opste poznat sporazum o nenapadanju. Tek u trenutku kada Hitler napada Sovjetski Savez, komunisti krecu sa oruzanim ustankom.
Zasto ?
To svakako nije bila borba protiv okupatora, vec koriscenje zbrke za osvajanje vlasti i uspostavljanje diktature proletarijata. Bez ikakvog obzira na zversku matematiku Nemaca sto za jedan.
Smatram da je Srbiji odgovaralo sve osim gradjanskog rata, i to ce se kasnije i pokazati.
Zasto koristiti svetsko klanje za uzurpiranje vlasti bez obzira na cenu u ljudskim zivotima ?
- Istorija je dokazala da su Titovi generali imali odredjenu saradnju sa NDH, sto je s obzirom na tretman koji je imala NDH prema srpskom stanovnistvu ravno veleizdaji
- Nakon pada Beograda, vrse masovna streljanja uglednih ljudi, o cemu se dosta pisalo, a kasnije vrse i nacionalizaciju imovine, koja do dan danas nije denacionalizovana.
- Sve sto je u Srbiji bilo ugledno, bilo da se radi o kulturi, ekonomiji, bilo je ili streljano ili poslato na dugogodisnju robiju, bez obzira dali je bilo kompromitovano u ratu.
- Sremski Front, masovna pogibija srpske omladine koja nije pripadala pokretu, nasilno mobilisana i poslana bez dana vojne obuke da bez ikakvih vojnih razloga izginu.
- Goli otok, najzverskiji obracun sa neistomisljenicima iz sopstvenih redova
- Vladavina komunista tokom 45 godina je obilovala i znanim i neznanim zlocinima protiv coveka, jer se radilo o vladavini jednog coveka i oligarhije odane njemu, pa se samim tim "cistilo" sve sto nije bilo u skladu sa tim.
Ovo su samo neke teze, vec sam vam rekao da istorija uopste nije dala naucne odgovore na ova pitanja. To stoga jer se sama istorijska nauka, na ovim prostorima, po pravilu smatra kao servis za dnevno politicke potrebe.
Kakve veze imaju arhive DB-a u Hrvatskoj, ne vidim kakve to ima veze sa ovom temom. Kad kazem otvaranje dosijea, mislim na otvaranje kao u Nemackoj, Ceskoj itd a ne redigovane dosijee od strane Radeta Markovica ili nekog njegovog hrvatskog kolege.
zanimljivo, ali...
Medjutim, potpuno je netacna tvrdnja da je vas blog o operaciji oslobodjenja Beograda.
Ovo je drugi u seriji od pet blogova koji će biti objavljeni do 20. X
Naime, vi tvrdite da sam ja licemer zato sto poistovecujem zlocine saradnika okupatora i komunistickog rezima.
Ne tvrdim.
Evo nekih teza.
- Naime, u pocetku komunisti nisu bili neprijatelji Treceg Rajha, s toga sto su Hitler i Staljin imali opste poznat sporazum o nenapadanju. Tek u trenutku kada Hitler napada Sovjetski Savez, komunisti krecu sa oruzanim ustankom
To istorijski nije tačno. Jugoslovenski komunisti su sve vreme objavljivali proglase protiv Nemaca i kvislinga, a naročito Pavelića.
Znači, radi se o tipičnoj laži tabloidne "istorije" koja vlada u Srbiji 20 godina.
Međutim, to nije bilo zbog toga što su oni imali neki "produbljen uvid" ili što su bili više moralni od, npr. francuskih komunista. Nego zbog toga što je Staljin imao direktne interese na Balkanu. Uostalom, ni sporazumom Ribentrop-Molotov Balkan nije priznat kao isključivo nemačka interesna sfera.
Dakle, oni su imali tu sreći ili nesreću da su mogli istovremeno da budu i poslušni staljinisti i dosledni antifašisti.
- Istorija je dokazala da su Titovi generali imali odredjenu saradnju sa NDH, sto je s obzirom na tretman koji je imala NDH prema srpskom stanovnistvu ravno veleizdaji
Niti je dokazala niti u tome ima imalo istine. Naprotiv, ustaše i partizani su bili u ratu bez praštanja i bez milosti. Najbolje čemu su zarobljenici na obe strane mogli da se nadaju je brzo streljanja.
Ponovo je u pitanju vladavina tabloidne "istorije". (Nije naodmet spomenuti da je Miloslav Samardžić, jedan od najuticajnijih kreatora ovih stavova tokom devedesetih, a i danas, po struci ekonomista.)
- Nakon pada Beograda, vrse masovna streljanja uglednih ljudi, o cemu se dosta pisalo, a kasnije vrse i nacionalizaciju imovine, koja do dan danas nije denacionalizovana.
- Sve sto je u Srbiji bilo ugledno, bilo da se radi o kulturi, ekonomiji, bilo je ili streljano ili poslato na dugogodisnju robiju, bez obzira dali je bilo kompromitovano u ratu.
- Sremski Front, masovna pogibija srpske omladine koja nije pripadala pokretu, nasilno mobilisana i poslana bez dana vojne obuke da bez ikakvih vojnih razloga izginu.
Slažem se da je odmazda bila preterana, ali se na rasvetljavanju ni poslednjih 20 godina ništa nije uradilo. I to iz jednog razloga: što istina ne odgovara ni dominantnim nacionalistima.
Par relativno ozbiljnijih pokušaja završilo se, naravno, neminovnim fijaskom - kao, na primer, ovaj ovde.
Dakle, nije se radilo o stotinama hiljada pobijenih uglednih građana, nego o možda pet hiljada pobijenih građana koji su imali neke, ne uvek sasvim jasne, veze sa okupacionim režimom.
Na primer, ovde dosta pominjani Jovan Popović, upravnik Narodnog pozorišta, je jedan od streljanih.
Sremski front je isto tako omiljena tema propagande što je za posledicu imalo potpuno iskrivljenje stvarnog značaja. Napisao sam o tome par notica na facebooku:
Ovde je album slika, na na dnu člančića imate tri linka na teme Sremskog fronta. (Priznajem, nisam dovoljno pisao o slabostima u vođenju operacije)
Golootočka arhiva je otvorena. Goli Otok je u Hrvatskoj, a tamo su antikomunisti došli na vlast 1990.
Prema njoj, na Golom Otoku bilo je zatočeno oko 16.000 ljdi, od kojih je 446 umrlo tokom boravka.
- Vladavina komunista tokom 45 godina je obilovala i znanim i neznanim zlocinima protiv coveka, jer se radilo o vladavini jednog coveka i oligarhije odane njemu, pa se samim tim "cistilo" sve sto nije bilo u skladu sa tim.
Jedva čekam da čujem i vidim neke podatke o tome. Sav sam se pretvorio u uvo.
Naravno, poznato mi je da se 1950. za "politički vic" išlo npr. 2-6 meseci u zatvor i nije mi ni na kraj pameti da hvalim i odobravam tu praksu. Samo me zanima da li ste na to ciljali sa "znanim i neznanim zlocinima protiv coveka"? Ili na to što su neki ljudi smenjeni sa političkih dužnosti i zaposleni u nekakve institute?
Generalno, naš veliki problem u Srbiji je totalna dominacija tabloidske, "žute" istorije, koja je praktično pretvorila u opšte mesto javnog mnjenja mnoge potpuno neosnovane tvrdnje i stavove.
I to nije samo teorijski problem - ta propaganda bila je ciljani i namerni deo širenja straha, ksenofobije i paranoje krajem osamdesetih sa namerom da bi se stanovništvo gurnulo u zločinački rat.
A te propagandne huškačke podvale i dan-danas danas su dominantne u javnom govoru, pisanoj reči, pa čak i u udžbenicima. One su jedino viđenje istorije koje danas može usvojiti inače potpuno neopterećen mladi čovek u Srbiji.
Tako se regeneriše kriza i rat.
- Sudeci po ova dva prva
- Sudeci po ova dva prva dela, nekako mi nedeluje da ce zavrsetak biti o oslobodjenju Beograda. Ali, u svakom slucaju postovao sam na delove koje sam imao prilike da vidim.
- Ne znam odakle rec licemerje u nasoj prepisci, mozda zbog vaseg naslova odgovora("tesko je naci reci za toliko licemerje")
- Kao dve totalitarne ideologije, komunizam i fasizam su imali mnogo toga zajednickog, pa je stoga i saradnja bila veoma jaka, sve do napada Hitlera na Sovjetski Savez. Naime, ne radi se samo o cuvenom paktu o nenapadanju, vec i o rasparcavanju Evrope. Poljska, Finska, balticke drzavice (Estonija, Letonija i Litva) su bili deo nadoknade Sovjetskom Savezu.
Kada se govori o tome dali su komunisti poceli svoju antifasisticku agitaciju nakon napada Nemacke na SSSR, treba imati u vidu da je u tom trenutku celokupno autenticno vodjstvo srpskih komunista bilo zamenjeno lojalnim ruskim ljudima. Intrigama, atentatima i slanjem u Moskvu, srpski komunisti su obezglavljeni u periodu pred II sv.rat.
Zar zaista mislite da srpski komunisti nisu slusali direktivu iz Kremlja, a ona krajem tridesetih godina sigurno nije bila antifa agitacija?
Suvise romanticno gledate na rat i ratovanje kada kazete da su partizani i ustase imali samo streljanje na umu jedni prema drugima. Tabloidna istorija muti stvari, narocito se to dogadjalo devedesetih, kada su sva sredstva bila upotrebljavana da se narod sto vise sludi. Medjutim, strani izvori na mnogo mesta govore o vise slucajeva saradnje i dotura oruzja i municije izmedju ustasa i partizana. Ako budete zeleli, rado cu vam ukazati na literaturu. A da i ne pominjemo legendarnu zagrebacku misiju Velebita i Edvarda Kardelja u sred rata, a o sporazumu o zajednickim dejstvima protiv cetnika. Sta reci za slucaj Hebrang, fakt ili postratovska komunisticka namestaljka ?
- Sto se tice dogadjaja odmah nakon pada Beograda, gresite sto mislite da je to bila odmazda. To je bilo uklanjanje klasnih neprijatelja, znaci planska likvidacija svega sto moze da zasmeta monolitnoj diktaturi. O broju zrtava stvarno nebih da licitiram, jer onda sve gubi smisao. Isto se odnosi i na Sremski Front.
Dalje ne bih komentarisao vas post, samo bih rekao sledece.ž
Mislim da je ovom narodu dosta i fasizma i komunizma. Svaka potreba da se na neistrazenim oblastima nase istorije podizu neke nove zastave sa petokrakama ili kukastim krstovima je u najmanju ruku bez ukusa. Antifasizam je za svaku pohvalu, ali pokusaji da se kroz njega proturi revival komunizma su zabrinjavajuci. Budite svesni da je za sva zla u poslednih dvadeset godina kriv upravo komunizam i njegovi losi ucenici.
Znaci, pokusajmo da izgradimo drustvo slobode, u kojem ce sve te aveti iz proslosti biti samo u realno, na cinjenicam ispisanoj istoriografiji.
Jer, strasno je licemerno potezati ww2 teme u kontekstu antifasizma, dok u Srbiji jedna ili dve kompanije zadaju zavrsne udarce potpunom ekonomskom a i politickom porobljavanju gradjana.
P.S.
Apsurd je u tome sto je Dragoslav Draza Mihajlovic, odlikovan od De Gola u toku II sv rata kao prvi borac protiv fasizma u Evropi.
ne sumnjam u Vaše dobre namere
niti u Vašu antifašističku i uopšte slobodarsku orijentaciju.
Ali u istoriji se ipak treba vrlo pažljivo informisati.
- Kao dve totalitarne ideologije, komunizam i fasizam su imali mnogo toga zajednickog, pa je stoga i saradnja bila veoma jaka, sve do napada Hitlera na Sovjetski Savez. Naime, ne radi se samo o cuvenom paktu o nenapadanju, vec i o rasparcavanju Evrope. Poljska, Finska, balticke drzavice (Estonija, Letonija i Litva) su bili deo nadoknade Sovjetskom Savezu.
Kada se govori o tome dali su komunisti poceli svoju antifasisticku agitaciju nakon napada Nemacke na SSSR, treba imati u vidu da je u tom trenutku celokupno autenticno vodjstvo srpskih komunista bilo zamenjeno lojalnim ruskim ljudima. Intrigama, atentatima i slanjem u Moskvu, srpski komunisti su obezglavljeni u periodu pred II sv.rat.
Zar zaista mislite da srpski komunisti nisu slusali direktivu iz Kremlja, a ona krajem tridesetih godina sigurno nije bila antifa agitacija?
Ideološki, komunizam i fašizam su arhineprijatelji. Napr. na sedmom kongresu Kominterne 1935. usvojen je oštar antifašistički kurs i orijentacija na saradnju sa građanskim antifašističkim snagama (tzv politika "narodnog fronta") Tako je došlo, između ostalog, do građanskog rata u Španiji 1936-1939. Za to vreme su konzervativni krugovi u pravilu bili veoma popustljivi prema fašizmu.
Međutim komunistička teorija i praksa su se oštro razilazile. Staljin je upotrebljavao komunističku retoriku samo kao paravan za svoju velikodržavnu imperijalnu politiku. Tako je, nakon pokušaja pogađanja sa zapadom, došlo do pogodbe sa Hitlerom.
Nema nikakve sumnje da su jugoslovenski komunisti u to doba bili dosledni i verni - štaviše, slepi - sledbenici Staljinove politike.
Međutim, igrom slučaja, Staljin je imao interes da na Balkanu istakne svoje interese protiv Hitlera, pa se tako KPJ, ni kriva ni dužna, našla na patriotskoj strani i 27. marta i 6. aprila, i tokom celog rata.
Medjutim, strani izvori na mnogo mesta govore o vise slucajeva saradnje i dotura oruzja i municije izmedju ustasa i partizana. Ako budete zeleli, rado cu vam ukazati na literaturu. A da i ne pominjemo legendarnu zagrebacku misiju Velebita i Edvarda Kardelja u sred rata, a o sporazumu o zajednickim dejstvima protiv cetnika. Sta reci za slucaj Hebrang, fakt ili postratovska komunisticka namestaljka?
Velebit je učestvovao u tzv martovskim pregovorima sa Nemcima - ne sa ustašama. Štaviše, Nemci su krili njegov identitet od ustaša, da njegova porodica, koja je inače bila u zagrebu, ne bi došla pod udar represije. Ovo je zanimljiva i živopisna priča koja inače ni najmanje ne menja suštinu.
Kardelj nema nikakve veze s tim - on je, kao inače nepopularan u srpskom narodu, udrobljen u ovu kašu tek devedesetih.
"Strani izvori" postoje - u dva navrata nemački komandant Srbije kaže, otprilike, da mu se čini kako su napadi partizana i ustaša koordinirani.
Međutim, procene su mu bile pogrešne. Uostalom, radi se o dva dokumenta prema npr. 5.000 onih koji jasno prikazuju snage NDH kao nemačku transmisiju i potpuno potčinjene pomoćne snage u nepomirljivom ratu sa partizanima.
Mislim da je ovom narodu dosta i fasizma i komunizma...
Znaci, pokusajmo da izgradimo drustvo slobode, u kojem ce sve te aveti iz proslosti biti samo u realno, na cinjenicam ispisanoj istoriografiji.
Potpisujem.
OK
da ne ulazimo u istorijske manevre, dalo bi se sto sta reci o obe strane. Mislim i na desnu i levu.
Dovoljno je sto potpisujete zelju da bez opterecenja ideologijom pokusamo da nastavimo dalje.
Pozz
gorran wrote: [Dakle, nije
[Dakle, nije se radilo o stotinama hiljada pobijenih uglednih građana, nego o možda pet hiljada pobijenih građana koji su imali neke, ne uvek sasvim jasne, veze sa okupacionim režimom.
Na primer, ovde dosta pominjani Jovan Popović, upravnik Narodnog pozorišta, je jedan od streljanih.
Gorrane, ono o cemu ja mogu govoriti je slucaj iz moje porodicne istorije. Moj pradeda, pesnik Sima Pandurovic, je neposredno nakon oslobodjenja bio uhapsen, i izvesno bi bio streljan da u posetu zatvoru nije dosao Krcun.
"Ah, gospodine Pandurovicu, sta Vi radite ovde??" - iznenadjeno je upitao Krcun.
Vec star, pesnik je samo rasirio ruke. "Ja ne znam, gospodine, samo su me doveli..."
"Pustite ovog coveka odmah, razumete li?" - obratio se Krcun strazaru.
Simi Pandurovicu je sudjeno istog dana kao i glumici Zanki Stokic. Osudjen je na gubitak gradjanskih prava. A zasto? Samo zato sto je, zajedno sa Zivojinom Simicem, prevodio Sekspirove drame za Narodno pozoriste za vreme okupacije. Da li ga je to svrstavalo u red saradnika okupatora ili domacih izdajnika?
Jedan od osnivaca srpske moderne knjizevnosti je umro osramocen, bez ikakvog razloga.