KRALJEVO, KRAGUJEVAC... SREBRENICA

Protiv kulture beščašća

*
„Odjednom je počelo da puca. Okrenuo sam se prema zapadu i pao na zemlju. U istom trenutku, na mene su pali i moji drugovi i pokrili me. Znao sam da nigde nisam povređen. Mitraljez je prestao da puca. Čuli su se samo jauci, kukanje i ropac drugova koji su još bili živi. Zatim su se čuli puščani pucnji. Ovi pucnji su se čuli sve bliže meni. [...] Kako su mi se sve bliže približavali, razmišljao sam o tome gde će zrno da me pogodi i hoće li da me ubije, ili samo rani“.
*

„Pao sam dole, i ne znam šta se onda dogodilo. Nisam razmišljao. Nije bila moja ideja da prvo padnem i tako preživim, samo sam pomislio da je kraj. Ne znam da li sam u tom trenutku ležao bez svesti, možda sam bio još uvek svestan, ali ne mogu tačno da se setim tog trenutka. Sve što znam je da, dok sam ležao dole, osetio sam bol u u desnoj strani grudi. Osetio sam bol na desnoj strani, ali ne znam da li sam bio ranjen, i osetio sam bol u desnoj ruci. I patio sam. Ali sam nastavio da ležim tako na stomaku sa glavom okrenutom u desno. Pored mene je bio čovek koji je dosta ječao. Ne znam da li je bio pogođen, možda je bio skoro mrtav. Ne znam ko je to bio. Sve što sam mogao da čujem bili su njegovi jauci. I ja sam patio, ali nisam vikao. Nisam kukao. Ne znam koliko ozbiljno sam bio ranjen. Čekao sam na još jedan metak da me pogodi i čekao sam da umrem“.

Ova dva sećanja sa masovnih stratišta predstavljaju iskustvo koje je možda suštinsko za dvadeseti vek: iskustvo masovnog, administrativno sprovedenog pogubljenja; iskustvo birokratski obezličene smrti; iskustvo potpuno proizvoljnog ubijanja, i isto tako slučajnog preživljavanja; iskustvo, zapravo osećaj, daha masovne smrti na potiljku, fizički pritisak mrtvih tela i onih koji polako, u mukama umiru; kao i iskustvo nemoćnog iščekivanja smrti, osluškivanja njenih glasova, njenih koraka, njenog rasuđivanja i njenog začuđujuće ljudskog lika. To je, rečju, susret sa smrću u statističkom paklu dvadesetog veka, u kome brojke, krajnji zbir i „čist račun“ postaju vredniji od svetosti svakog pojedinačnog života, i svake pojedinačne smrti.

Prvo od ova dva svedočanstva potiče iz masovnog streljanja u Kraljevu oktobra 1941. godine. Drugo, iz masovnog streljanja u Srebrenici jula 1995. Stavljajući ova dva iskaza jedan pored drugog, nije mi namera da uspostavim analogiju između zločina koji se desio nad Srbima i zločina koji su počinili njihovi sunarodnici. Još manje mi je namera da relativizujem jedan i drugi događaj u ime bezličnog, bezimenog i prečesto zloupotrebljenog humanizma. Na ovo poređenje podstakla me je poseta stratištu u Potočarima u julu ove godine (2004). Prizor koji sam tamo zatekao učinio mi se kao odjek onoga što sam, odrastajući u Kraljevu, doživljavao svakog oktobra: od fabričkih hala pretvorenih u sabirne centre, masovnosti pomena u kojoj se donekle ogleda masovnost zločina, sve do jezive sličnosti same topografije spomen parka (u oba slučaja radi se o nekoj vrsti prirodnog amfiteatra), i do ponavljanja opomene da se zločin više nikada ne ponovi. Zbog svega ovoga, kao i zbog zajedničkog iskustva preživljavanja masovnog pogubljenja stanovništva, gradovi kao što su Kraljevo i Srebrenica trebalo bi da imaju malo bolje i malo dublje razumevanje jedan za drugog. Zbog toga, ne zbog nostalgičnog „bratstva-jedinstva“ trebalo je da u Srebrenici bude tuce autobusa iz Kraljeva - umesto toga, došla su jedva dva autobusa iz čitave Srbije. Ali i zbog još nečeg: način na koji se ova dva događaja pamte i zaboravljaju govore rečito ne samo o prošlosti, nego i o budućnosti. I ne samo o bivšoj ideologiji, nego, još važnije, o jednoj ideologiji u nastajanju.

Razlike između dva događaja su rečite koliko i sličnosti. Dok su žrtve kraljevačkog streljanja ostale anonimne, u Srebrenici se žrtve ukopavaju pod imenom i prezimenom. To je, sa jedne strane, rezultat savremene tehnologije koja omogućava preciznu identifikaciju žrtava. Sa druge strane, skorija istoriografija upozorava na političko „licitiranje“ brojem mrtvih u masovnim zločinima u Kraljevu i Kragujevcu, koje je počelo odmah po završetku Drugog svetskog rata i dostiglo vrhunac početkom sedamdesetih. Ista istraživanja upućuju na transformacije u načinu obeležavanja ovih događaja u istom razdoblju, od parastosa i okupljanja porodica nastradalih do masovnih muzičko-scenskih svečanosti. U tom razdoblju, u Kraljevu je iznikao spomen park u kome su masovne grobnice obeležene redovima posečenih stabala. Sećam se da se govorilo da jedan grob izdvojen od ostalih pripada nemačkom vojniku koji je i sam streljan pošto je odbio da puca u nevine ljude. U Potočarima takvog groba nema. To može da tumači kako ko hoće. Ja bih se zadržao samo na tome da se čak i taj detalj uklapa u zvaničnu politiku SFRJ iz šezdesetih i sedamdesetih. Naime, trebalo je nekako ublažiti paradoks koji je nastao kada je tradicionalni krvnik počeo da zapošljava i hrani hiljade radnika koje naša industrija nije uspela da zaposli.

Na kraju, ono na šta ukazuje novija istoriografija o zločinu u Kraljevu jeste zastrašujuća ideja nasilnog saobražavanja zločina jednoj ideologiji. Poslednjih trinaest godina, kritika te ideologije korišćena je da se objasne uzroci novih zločina i novih krvoprolića, u kojima su Srbi često bili počinioci, a ne žrtve. Jedna ideologija, bezbedno smeštena u prošlost, korišćena je kao univerzalni odgovor na sva pitanja koja se tiču ne samo istorije, već i sadašnjosti. Uz to, evidentni su žurba i napor da se između nas i tih događaja sa početka i sredine devedesetih uspostavi što veća istorijska distanca. Sada je više nego ikada potreban zaokret od strategije zaborava ka strategiji pamćenja. „Licitiranje“ brojem mrtvih u Kraljevu i Kragujevcu pripada istom ideološkom obrascu koji se trudi da zločine kao što je onaj u Srebrenici potisne, i da ih svede na cenkanje sa Haškim tribunalom. I u jednom i u drugom slučaju radi se o instrumentalizaciji smrti. Ako se usudimo da imena gradova Kraljevo, Kragujevac i Srebrenica izgovorimo u istoj rečenici, to nije radi osude ili krivice, ili bilo kakvog uopštavanja te vrste, već radi iskoraka iz jedne kulture beščašća. Ona nema ni nacionalnost, ni granice, već se ogleda u zaboravljanju, mehanizaciji, ignorisanju i unižavanju smrti, tuđe i svoje