Mrtvorođenče zvano Peti Oktobar (prvi deo)

SIMFONIJA ORGANIZOVANOG HAOSA

ĐAVOLOV ŠEGRT

Nekrolog

Od obeležavanja devetogodišnjice famoznog Petog oktobra prošlo je nekoliko dana tokom kojih sam pažljivo slušao i čitao nekrologe viđenijih aktera tragično i iznenadno preminulog demokratskog puča. Kako to jednom parastosu i dolikuje – pokojnika su se sa setom i pijetetom prisetili njegovi najbliži: roditelji i deca (koja su – gle čuda - pojela svoju revoluciju umesto ona njih). Ubicama, koje su se nesmetano motale oko mesta zločina, imunitet je i ovom prilikom garantovala njena svetost - Službena legitimacija!

Prebacivanje loptice odgovornosti na drugog je već tradicionalno omiljeni hobi naših očeva nacije, pa tako ni po petooktobarskom pitanju stvar ne stoji drugačije. Zato u njihovim iskazima nećemo ni pronaći bogzna kakvo otkrovenje. U pokušaju približavanja odgovoru na pitanje „kako je Peti oktobar tragično nastradao nakon kraće i teške bolesti?“, trebalo bi se prisetiti mnogo čega što mu je prethodilo. Ne samo neposredno, nego i dosta godina unazad.

Koreni političkog višestranačja u Srbiji smešteni su u početak devedesetih. U to vreme na vrh bezbednjačko-obaveštajne piramide isplivava iskusni dugogodišnji operativac Službe, a - pokazaće se nešto kasnije – i Miloševićev ključni igrač u kreiranju strukture srpske opozicije. Jovica Stanišić je i zvanično ustoličen na čelo RDB 31. decembra 1991. godine kao Miloševićev svojevrstan novogodišnji poklon svojim političkim protivnicima(?!), mada mnogi tvrde da je on praktično rukovodio tajnom policijom i pre toga, dakle još kao zamenik svog prethodnika Zorana Janaćkovića.

Kad se dijaspora uželi rodne grude...

Raspad SFRJ je logično i službe bezbednosti stavio pred nove izazove i zadatke. Umesto obaveštajnog delovanja usmerenog na zaštitu ustavnog poretka zajedničke države pred spoljnim neprijateljem, republičke ispostave SDB su se, nakon dužeg perioda tihog međusobnog rata i nadmudrivanja, okrenule novom projektu: pripremi za krvavi građanski rat novih-starih državica u nastajanju. Institucija spoljnjeg neprijatelja dobila je novo ruho, a to je uslovilo i neke neminovne formacijsko-taktičke izmene unutar samih (nacionalnih) službi. Drugim rečima, valjalo je mobilisati široku mrežu državnih kriminalaca na privremenom radu u inostranstvu zarad pregrupisavanja za potrebe novonastalih međuetničkih ratnih sukoba. Tu metodologiju rada su primenile tajne policije svih ex-YU republika, pa tako i srpska.

U isto vreme, pukotine u do tada naizgled čvrstoj partijsko-političkoj strukturi otvaraju prostor za izlazak iz senke određenih, nekada sumnjivih i nepodobnih, elemenata. Mahom bivši disidenti, politički zatvorenici i slični otpadnici od Partije, ohrabreni ukazanom prilikom koju im data situacija pruža, odlučuju da stupe u borbu za svoje mesto pod pomračenim suncem. Pioniri novog (para)političkog talasa počinju da koriste sve agresivniju naci(onali)stičko-rodoljubivu retoriku zbog kakve je inače u ona srećn(ij)a vremena mnoga usijana glava znala biti surovo ohlađena. No, čak ih je i u tome Milošević preduhitrio, doduše na mnogo suptilniji način, balansirajući između fraza o, sa jedne strane - očuvanju starih i proverenih principa samoupravljanja radničke klase i celovite zajedničke države, a sa druge - o vaskolikoj nepravdi i ugroženosti srpskog nacionalnog bića i interesa gde god se ovo (biće, dabome!) nalazilo. Tada dolazi Stanišećevih pet minuta u kojima će moći da iskaže svu svoju kreativnost i prirodni talenat.

Glavno zaduženje popularnog Ledenog postaje reorganizacija Službe radi potpore efikasnom delovanju ratne mašinerije. Angažovanje krimi-patriotske dijaspore, kao i pripadnika njoj srodne vrste u matici, kroz osnivanje svakojakih oružanih formacija, jedan je od ključnih koraka ka realizaciji te strategije. Time je i značajan deo profesionalnog kadra DB-a stavljen u funkciju zadovoljenja obaveštajnih i logističkih potreba jedinica na terenu. Usled toga kapaciteti ove nove službe nisu bili dovoljni da pored uloge u oružanim dejstvima pokriju i kompletan delokrug njene redovne i prevashodne misije – otkrivanja i neutralisanja stranih agenata koji operativno podrivaju bezbednosni sistem države, te je došlo do preorjentacije ka tzv. unutrašnjem političkom neprijatelju.

Muzičko-sportske igre

U kukavnu i nedopravljenu srpsku opoziciju nije bilo naročito teško posejati seme razdora, čime je ova učinjena suviše lakim plenom za manipulaciju i odličan materijal za krojenje Slobinog diktatorskog odela. Kada bi god podrška Miloševiću unutar pučanstva pokazivala tendenciju zabrinjavajućeg opadanja, Jovica bi nepogrešivo vadio adute iz rukava, a aduta je, ruku na srce, imao sasvim dovoljno i bili su pravilno raspoređeni po čitavoj opozicionoj sceni. Svako cepanje i deoba većih, pa prema tome i uticajnijih stranaka bila je Stanišićevih ruku delo. Ako bih u tom smislu pokušao da srpsku politiku devedesetih prevedem na jezik kolektivnih sportova – prvenstveno fudbala i košarke – mogao bih reći da je prvi čovek RDB bio Miloševićev plejmejker. Za nedovoljno upućene u sportsku terminologiju – to je onaj igrač kome dodajete loptu kad god ne znate šta biste s njom pametno učinili jer on uvek iz malog mozga izvuče neko fantastično lucidno rešenje. Pretpostavljam, ipak, da bi samom Stanišiću, s obzirom da je – što i sam priznaje - po vokaciji (a verovatno i senzibilitetu) više muzičar nego policajac, daleko miliji bio nadimak Dirigent. I ne samo što je dirigovao, već je i komponovao, te je po njegovim notama kompletna srpska opozicija svirala i igrala sve u šesnaj'st. A uspešno i (bezmalo) nepogrešivo (tele)dirigovati Simfonijom organizovanog haosa (i bezumlja!) tako dugo, to je – što bi rek’o Njegoš – debeovska dužnost najsvjetija!

Jovica Stanišić je sa mesta načelnika RDB sklonjen oktobra 1998. godine. Razlog za njegovu smenu, prema verziji koju najčešće imamo prilike da čujemo, jeste razmimoilaženje sa Miloševićem glede vizije politike prema Kosovu. Uz ovu teoriju, pojavljuje se takođe procena da je predsednikovoj supruzi zasmetala Jovičina ljubavna afera sa bliskom saradnicom pokojnog Zorana Đinđića, što je dodatno ubrzalo njegov pad u nemilost. Kako god, posle Ledenog na čelo Službe dolazi Radomir Marković, čime Srbija ulazi u novu, a kako će se nešto kasnije ispostaviti – i završnu fazu vladavine bračnog para Milošević-Marković. Barem formalno.

(sledi nastavak...)