...Nakon mog iskustva sa LSD-jem,

počela sam da istražujem da li je to bio nepoznat svet, nedokučiv bez hemijskih izmena stvarnosti.

Pronašla sam poreklo većine slika ili u svom radu ili u radovima drugih književnika.

U mom romanu Kuća rodoskrvljenja, napisanom 1935. godine, stvari se pretvaraju u tečnost i opisujem ih kao da su viđeni kroz vodu. Pozivam se na Vizantiju a odrasla sam uz tomove Putovanja oko sveta (Voyages Autour du Monde), koji su sadržavali slike Kambodže, Tajlanda, Balija, Indije, Japana i koje su se zauvek urezale u moje pamćenje. Slušala sam bezbroj snimaka muzike sa Balija koje je snimio Kolin Mekfi (Colin McFee).

Slike o podeljenoj ličnosti pojavljuju se u Kući rodoskrvljenja.

Slika usamljenosti na drugoj planeti potiče iz mog učestalog čitanja Malog princa od Antoana de Sent Egziperija (Antoine de Saint Exupery).

U Kući rodoskrvljenja spominju se kristali, drago kamenje: „Muskovit kao mlada, pirit, hidrosilicijum, cinober, azurit blagotvornog Jupitera, malahit, svi smrskani zajedno, istopljeni dragulji, istopljene planete.“

Često sam imala osećaj da postajem zlato kad bih se sunčala na pesku; sjaj sunca prodirao je kroz moje zatvorene kapke i osećala bih kako postajem zlato.

Mogla sam da pronađem veze u celom svom delu, da pronađem izvore slika u pređašnjim snovima, u čitanju, u sećanjima o putovanjima i u realnom iskustvu kao što je ono koje sam jednom doživela u Parizu, kada sam bila toliko ushićena životom da sam imala utisak da ne dodirujem tlo. Osećala sam da klizim nekoliko santimetara iznad trotoara.

Prema tome, osećala sam da droga nije otkrila jedan nepoznat svet. Uspela je da otkloni svakodnevni svet koji ometa i ostavi nas same sa našim snovima, fantazijama i sećanjima. Na ovaj način, olakšala je pristup podsvesnom životu. Ali očigledno, kroz pisanje, snove i sanjarenje već sam prethodno posetila sve te pejsaže. Droga je dodala sintezu boje, zvuka, slike i simultano spajanje svih čula kome sam neprestano težila u svom pisanju i često u tome uspevala.

Došla sam do fascinantnog otkrića da je ovaj svet, koji je LSD otkrio, već bio pristupačan umetniku posredstvom njegove umetnosti. Lipoldova (Lippold) pokretna skulptura zlatnog sunca mogla je stvoriti izvesno raspoloženje kad bi čovek bio dovoljno prijemčiv, ako bi čovek dozvolio izvesnoj slici da prodre kroz njegovo telo i pretvori ga u zlato. Ono što je droga prouzrokovala jeste da otkloni otpor i učini čoveka prijemčivim na sliku, da učini telo prijemivim otklanjanjem poznatog pejzaža koji je sprečavao da san prodre i potpuno nas zaokupi.

Šta se desilo da ljudi izgube kontakt sa takvim slikama, vizijama, osećanjima, i da moraju da se obrate drogama, koje im u krajnjoj instanci nanose štetu?

Zatvoreni su, a tabu nad snovima, sanjarijama, vizijama i senzualnom prijemčivošću lišava ih pristupa podsvesnom. Zahvalna sam što posedujem prirodan pristup podsvesnom. Ali, kad ovo spomenem Haksliju, on postaje prilično razdražljiv: „Ti imaš sreću da poseduješ prirodan pristup podsvesnom, ali drugim ljudima su potrebne droge i treba da ih imaju.“

Sa ovim se ne slažem jer osećam da, ako ja posedujem prirodan pristup, drugi bi ga takođe mogli da poseduju. Kako sam do toga došla? Teško je prisetiti se. Da li bi se moglo reći da sam imala izvesne sklonosti ka sanjarenju, dar da sebe apstrahujem od svakodnevnog sveta kako bih putovala na druga mesta? Ono čemu ne mogu da uđem u trag bile su, izgleda, prirodne težnje koje sam dozvolila da se razviju, i koje, kako sam otkrila, psihoanaliza podstiče i uvežbava. Taj metod bio je pristupačan onima koji su bili voljni da prihvate psihoanalizu kao način povezivanja sa podsvesnim. Ubrzo sam uvidela njenu vrednost. Moja vera u nju je neuzdrmana. Ali, postoji i apetit za onim što potkrepljuje tako bogat podzemni život: učiti o boji od slikara, o pokretu od igrača, o muzici od muzičara. Oni treniraju naša čula, oni čine čula osetljivim. Proganjanje umetnosti dovelo je do kulture kojoj nedostaje senzualna percepcija, kojoj nedostaje participacija u čulima, tako da iskustvo nije dovelo do „high“ egzaltacije i ekstaze koje je ono u meni stvorilo. Puritanci su uništili čula. Engleska kultura je uništila emocije. Sad je neophodno dinamitom uništiti betonski poklopac, „razneti svest“ (blow the mind), kako to nazivaju poklonici LSD-ja. Izvor svih čuda, živahnosti i radosti su osećanja i snovi, i mogućnost za ispunjenje tih snova...

Anais Nin
Bajka puna dragulja (ulomak)

prekucala: Menda