Marina u Torinu

Marina u Torinu
Dozvolicu sebi emotivnost s obzirom da je Marina Abramovic, na kraju svog predavanja u Torinu o svom zivotnom delu, pustila poneku suzu.
Poverovovala sam joj: svaku rec koju je rekla, svaku suzu koju je pustila: dosta reci i ne previse suza. Ne samo sto sam joj poverovala vec sam se i identifikovala s njom, s njenim pokretima, porukama. srpskim akcentom na savrsenim engleskim recnikom. Njenom globalizovanom govoru, nomadizmu i naravno sva ta mesta i ljude koje imamo zajednicke: od imaginarnih do zivih. Cak i neke bitne razlike su me priblizile njenim emocijama i radu.
Ova svetski poznata umetnica koja ce sledece godine imati veliku retrospektivnu izlozbu u MOMA-i je zaista u zadivljujucoj formi: fizickoj i mentalnoj. Toliko sam cula o njoj od ogovaranja to umetnickih prikaza! Pratila sam njen rad sve ove godine, jos od sedamdesetih u Beogradu kad je Beograd bio konceptualna vazna scena i kad sam ja zivela u Rimu, a i kasnije u italijanskoj ludnici gde su se umetnicke ideje desavale i razresavale brze od realnog zivota. Ali u Torinu, u GAM-u ( renoviranoj galeirji moderne umetnosti) ovaj skladni iskreni i emotovni guru i perfomans bomba nije bila osoba koju sam ocekivala. Bila je daleko vise, daleko zivlja i zanimljivija. Kao da je njeno mocno delo samo senka njene mocne licnosti.
Govorila je o svom detinjstvu i ranim umetnickim danima. Govorila je o 12 godina ljubavi i rada sa Ulajom, holandskim umetnikom; pokazala nam je kako je nastavila posle raskida s njim na vrhu velikog kineskog zida, napustajuci umetnost performansa na neko vreme. Pokazala nam je muzicke perfomanse koji su usledili sa jugoslovenskim pesmama, pesmama zemlje koja vise ne postoji.
I na kraju je zavrsila svoj govor divnom optimisticnom pesmom koju je otpevala devojcica s nadom iz jedne raspadnute zemlje kakva je danas moderna Srbija.
Rekla nam je da ne voli tehnologiju, misli da bi ljudi trebalo da koriste telepatiju a ne telefoniju, da izostre nivo trascendentalne svesti i duhovnosti. Njeno orudje ( izmedju ostalih) za umetnost i znanje su bol, izazvana glad, zedj i iznurivanje tela da bi se oprobale njegove granice i dostigla trascendencija. Kako zvuci balkanski globalno!
Sav njen rad vrti se oko tela, to njeno telo koje je prozivelo velike izazove sve ove godine: secenje, sibanje, izgladnjivanje, javno eksponiranje...linija razdvajanja izmedju suhovnosti i iskusenja je gotovo nevidljiva, put zivota je smrt. Umetnica valja da bude spremna da umre i da organziuje sopstveni pogreb, to je poslednji perfomans njenog zivota. Baka performansa kako naziva samu sebe, danas predaje svuda i s ponosom: veruje u prenosenje znanja i podstrekivanje mladih da rade perfomanse, da naprave kontakt izmedju njihovih tela i emocija i publike. Perfomansi se ne vezbaju kao pozoriste, kao perfomer ili postojis ili ne.
Zbog toga je Marina Abramovic kupila pozoriste dva sata severno od Menhetena u Hadson Njujorku, gde ce da otvori ne profitnu organizaciju, Fondacija Marina Abramovic za ocuvanje umetnosti perfomansa. Koristice prostor da radi, da razvija ideje ukljucujuci i video i postprodukciju, kao i jos jedan posed gde ce umetnici moci da zive.
Kako god da njena umentost moze danas da izgleda i zvuci u ovom tehnoloskom posthumanom dobu, njeno ostro i zivo prisustvo, njen manifesto umetnosti u kome trazi od umetnike da budu skromni i iskreni u sluzbi covecanstva, govori nam da valja racunati na nase bake onda kad kao Marina setaju kineskim zidom, dozvoljavaju da im publika sece telo, ili zive godinu dana u pustinji.
Pre niz godina, Marina Abramovic je izvela perfomans u Amsterdamu u kojem je zauzela mesto prostitutke u izlogu a prostitutka njeno u umetnickoj galeriji: ucinila je to da bi se identifikovala sa dnevnom stvarnoscu te zene. Onima koji sumnjaju u znacaj njene umetnosti, savetujem da ucine nesto slicno: zamenite mesta sa osobom kojoj zelite da razumete . Na samo jedan dan.