Krlezini moskovski dani (4)

Samo proviđenje kao da je iz nekog nepoznatog razloga bilo široke ruke onda kada je, pored Krleže, u prvoj polovini XX veka dopustilo i drugoj dvojici ništa manje velikih pisaca, Andriću i Crnjanskom, da se pojave u isto vreme kad i on. I neke mnogo veće zemlje i veće kulture dale bi ne zna se šta za tu čast da se mogu pohvaliti imenima takvog formata; no ono što je proviđenje tako štedro podarilo na početku oduzeće kasnije i višestruko naplatiti istorija, na kraju, u poslednjim decenijama veka, kada se zemlja raspala u krvi i zločinima; uprkos kulturi, aktivirana je šifra za raspad zemlje, što kao da je bila ugrađena u temelje zajedničke države od početka, kao detonator, a za čije aktiviranje najveću krivicu snose sastavni delovi one nekad ujedinjujuće složenice u zajedničkom nazivu jezika: “srpskohrvatski” - i to upravo tim sledom.

Imati trojicu takvih pisaca u isto vreme, od kojih svaki na svoj način vrši frontalni semantički napad na jezik, preudešavajući ga za nove potrebe i izazove novog vremena, uistinu je redak dar sudbine kakav teško da će se ikad više ponoviti. Od pomenute trojice, Krleža je ipak bio najbliži tim zahtevima novog, predodređen da svest nacije podigne za evolutivni stupanj naviše, ne samo zato što njegova literatura za temu nije uzimala daleku istorijsku prošlost (kao što je bio slučaj sa Andrićem i Crnjanskim) ili bila sklona uzdizanju nacionalnog bića i slavljenju njegovih teško proverljivih vrlina (Crnjanski), nego i stoga – i pre svega stoga – što je njegov jezik, većma od ove dvojice, dosegao onu dimenziju gde se apstraktni koncepti i kategorije susreću sa životvornim sadržajem punim značenja i tu se, u prostoru rezervisanom za apstraktno, sve do onih najfinijih senki nematerijalnih pojmova i ideja, osećaju po prvi put kao kod kuće, u svom elementu. I sama Krležina misao, uostalom, već po usmerenju i temperamentu bila je na izvestan način modernija od misli ove dvojice: klasicistički odmerena Andrićeva misao u biti je helenska, prethrišćanska, sa temeljima u učenju Stoe i sva u želji za smirenjem, zamiranjem u samoj sebi, za tišinom i nestankom, dok kod Crnjanskog, koji je čudesno razlabavio sintaksu srpskog jezika i ezoterično je omekšao, učinivši je podatnom za najsvakovrsnija poetska oblikovanja i opkoračenja, kao da je od najfinije morske pene, prisutni su i dalje tragovi magijskog (magijsko-poetskog), gde se sve stvari i pojave na svetu animistički povezane i kadre da utiču jedne na druge, čak i na daljinu. I melanholija Crnjanskog i stoicizam Andrića polaze od realnosti koju i jedan i drugi bezrezervno prihvataju, od postojećeg poretka stvari koji se nikad ne negira – obojica su pristojni građani polisa – a ukoliko i negiraju, to se događa jedino u ime sudbine ili žala zbog nekih zanavek izgubljenih vrednosti. Za razliku od njih, Krleža je nezadovoljni buntovnik, rebel čiji je pogled okrenut u budućnost, kome ako je nešto strano to su palijativna nagnuća velike ruske književnosti i njena večita sklonost da na etičkom planu nalazi utehu za beskrajnu povorku slomljenih ljudskih egzistencija i mračno sivilo najgore društvene bede.

Stoga ne treba da čudi što je Krležin ulazak u Moskvu u znaku Prusta; u sinestaziji boja, mirisa i zvukova krije se najbolji ključ za otvaranje prostora sećanja kao i mogućnost da se, nepomućena pogleda, uđe u srce utopije. Dok moskovskim bulevarima odjekuju njegovi koraci njega tišti neka neodređena žalost, a razlozi te žalosti leže u mirisima i bojama koji ga dočekuju u Moskvi: “Tako je moj prvi ulazak u Moskvu ispao žalostan. Kako sam nogom dodirnuo moskovsko tlo, odmah, u prvom trenutku, sa terase vindavskog kolodvora, namirisao sam žalost. Mirisalo je po snijegu, vrane su graktale sa zlatnih lukovica jedne ruske crkve, a nedaleko kao da su se pripalile prnje: zrak je bio zasićen oporim vonjem spaljena sukna“. Čitave uvodne stranice ispisane su prustovskim rukopisom na temu intenzivnog doživljaja tuge i potištenosti da bi poslužile kao priprema za šok za ono što će ga tamo, na ulicama obećanog Novog Jerusalima i Trećeg Rima, dočekati i ceo taj uvod zapravo ima za cilj samo jedno, da naglasi kako on ulazi u Moskvu kao pesnik, širom otvorenih očiju, kao prustovski emisar obuzet zvucima, mirisima i bojama, u krajnjoj liniji kao dete. Na najvišem mestu u prustovskoj hijerarhiji oseta stoje mirisi, u njima leži tajna onog jesenjeg žalobnog štimunga i raspoloženja, potom dolaze same boje i osvetljenje, a dodate li k tome i prizor jevrejskog grobara, crne brade, u crnom kaftanu, kako sa belo ofarbanim mrtvačkim sandukom u krilu putuje saonicama zavejanim moskovskim ulicama, onda je poražavajući utisak za nekoga ko je po prvi put doputovao u novi grad potpun, njegova svest se tada „zaogrnuta teškim mirisima i tmurnim bojama zatvara kao riblje škrge u blatnoj vodi„.

Krleža odlazi u hotel, uzima sobu koja “miriše po paljevini i po karbolu“, leži u pustoj, belookrečenoj sobi golih zidova i dok ga trese groznica, u ogledalu na suprotnom zidu hvata svoj sopstveni odraz, te je primoran da ustane, da prekrije ogledalo crnom pelerinom da ne bi gledao “tog indiskretnog stranca u staklu ogledala“, tu sliku njegove podvojenosti. Još tada, dok izgara u vrućici u hotelskoj postelji, ne promiče mu zloslutni simbolični naboj tog aranžmana; crna pelerina prebačena preko ogledala asocijativno prerasta u raširenu crnu zastavu, a njemu kroz glavu prolazi sumorna misao kako se ogledala zastiru crninom samo u sobi mrtvaca. Neprijatni mirisi ne napuštaju ga čak ni u osami prazne hotelske sobe. Njegove jastučnice vonjaju „po penetrantno oštrom dezinfektoru“, neko dvaput greškom ulazi u njegovu sobu, on ustaje i traži ključ da zaključa vrata ali ključa nema, utom mu se, da zlo bude veće, iver sa daščanog poda zabija pod stopalo i dok tako sedi poluobučen u nezagrejanoj sobi, cvokoćući od zime i groznice, prčkajući golom iglom oko uraslog ivera u tabanu, njemu se, kao u bunilu, javljaju lica nekih davnih pokojnika – “čude se mrtvi madžarski kavalerijski oficiri što sam stigao u Moskvu“!