Josif Brodski: PREDAVANJE O DANILU KIŠU

Malo me čudi jugoslovenski kompleks inferiornosti u
odnosu na evropsku kulturu. Zar trećina – najmanje –
rimskih imperatora nije rođena na Balkanu, pre svega u
Dalmaciji? Zar Aleksandar Veliki nije bio Makedonac?
Ako bih radio za Jugoslovensku turističku berzu igrao
bih na tu kartu: «Poseti Jugoslaviju, mesto rođenja
imperatorâ». Zar treba podsećati da je ono što se
uobičajeno reklamira kao evropska kultura začeto na
obalama Sredozemnog Mora i relativno nedavno je
prešlo Alpe?

Meni se u svakom slučaju čini da su tvrdnje Kišovih
zastupnika nepotrebne, da se «zajedno s njim
jugoslovenska književnost uključila u evropski kontekst»
– odnosno, da je nastao ukrštanjem Babelja i Borhesa uz
primesu Bruna Šulca. To je površna, čak netačna ocena.
Babelj i Borhes? Bruno Šulc? Naravno da su Evropejci!
Naravno da ih je Kiš čitao; naravno da su uticali na
njega. Na čoveka utiče sve što je čitao – čak šund (i
može se braniti teza da odbojnost vrši veći uticaj nego
privlačnost). Pa ipak, uticaji po definiciji ustupaju pred
talentom, tj. u odnosu na njega su druga violina. Svi smo
čitali Babelja, Borhesa i Šulca, ali Danilo Kiš je napisao
knjigu Bašta, pepeo, a ne mi.
Naravno, čitanje Babelja može objasniti činjenicu da
se kod Kiša pojavljuju lokalni kolorit, gusta faktura,
frenetična zabava rečima (u Babeljevom slučaju u
velikoj meri svodi se na činjenicu da je u ruski jezik
preneo jidiš, čija gramatika se temelji na nemačkom.
Plus, naravno, humor, plus, naravno, primena
istorijskog/političkog/revolucionarnog konteksta.
Međutim za taj uticaj više smo zahvalni istoriji nego
čitanju Kiša.

Od Borhesa sigurno potiče misteriozna fabula,
nepredvidljiva naracija, tehnika kolaža, bibliotečke
fantazije i apetit za metafiziku. Od Šulca... S ovim bih
završio nabrajanje, jer svi aspekti koje sam već pomenuo
i koje bih još mogao pominjati, ako bi se posebno
razmatrali, mogu dovoditi u vezu ogroman broj pisaca,
kako evropskih tako i neevropskih. Jer, to su aspekti
ljudske inteligencije, uopšte, posebno njenih izdi-
ferenciranih obeležja u književnosti. U tom smislu Kiš je
everyman, odnosno - svaki pisac. Odnosno, ako bi ko-
načno trebalo navesti pisca koji bi olakšao razumevanje
Kiša, to bi, čini mi se, bio Vladimir Nabokov. Osnovna
Nabokovljeva ambicija celog života je bila da postane
pesnik. Treba smatrati njegovom velikom zaslugom to
što je sam priznavao da u tom fahu nije odviše dobar,
premda je pesme pisao do poslednjih dana. Jer, kada
kažemo «Nabokov», mislimo na romanopisca. Mada se
svi njegovi romani bave jednom jedinom stvari:
dvostrukim odrazom u ogledalu, blizancem, bratom,
alternativnim postojanjem, egzistencijalnim palindro-
mom. Drugim rečima, svi njegovi romani se temelje na
načelu rime – rime carskih razmera. Autor je pre svega
pesnik. Isto se može reći za Kiša, s tim što Nabokov to
ostvaruje na nivou romana, a Kiš često na nivou
rečenice, čija faktura je delo pesnika. Ako bismo na
srpsko-hrvatski preveli Bodlera ili Remboa bez rima,
nastao bi Kiš. To što se pesnička senzibilnost ispoljava u
prozi jeste rezultat usredsređenosti na fakturu rečenice.
Za pesnika pripovedana istorija uvek je drugorazredna i
– tako je i u Kišovom slučaju – obično mu je ispreda
istorija ili tačnije biografija datog lika. Većina Kišovih
romana i priča su zapravo biografije. Što predstavlja
sledeći dokaz da se radi o pesničkom senzibilitetu, jer je
biografija po definiciji elegijski žanr. Od romana Bašta,
pepeo preko Grobnice za Borisa Davidoviča, Enci-
klopedije mrtvih i Perščanika dobijamo brojne elegije:
velike, male, elegije elegija. U tom pogledu Kiš podseća
na Jozefa Rota, posebno na njegov Radecki marš, elegiju
nad elegijama posvećenu Habsburškom carstvu – Danilo
je pisao elegije o onome što je nastalo umesto tog
carstva.

Taj Jugosloven je bio veliki pisac Austrougarske, bard
njenih ljudskih ruševina, njihovog tragičnog i zlokobnog
postscriptuma, u kome je rođen. Slavna Mitteleuropa –
alias srednjeistočna Evropa ili još preciznije, zapadna
Azija – prve polovine XX veka, posebno dvadesetih i
tridesetih godina za Kiša je bila ono što je za Vilijema
Foknera bila Joknapatafa ili Aleksandrija za Konstantina
Kavafija. I Kišovo umeće je kao i njihovo krajnje
retrospektivno, odnosno, temelji se na svesti da naša
vrsta koristi istu vlast – intelektualnu – za razumevanje
istorije naroda i istorije pojedinaca. Zahvaljujući tome
osećanje kolektivne istorije kod Kiša je veoma lično, a
osećanje lične istorije – tragično javno. I jednu i drugu
posmatra kroz isto sočivo.

U konačnom ishodu sve te «biografije», sve te elegije
su predstavljale težnju uzroka za vlastitim izvorom ili
pokušaj pisanja autobiografije. Jačina pažnje koju pos-
većuje junacima otkriva ogromnu psihološku anga-
ovanost koja postaje razumljiva samo u svetlosti ose-
ćanja verovatnoće koje se pojavljuje kod pisca, da bi sam
mogao biti svaki od svojih junaka ili antijunaka, da bi
mogao postojati u njihovom svetu i oteloviti se u svakom
od njih; da je jedva mehurčić u okeanu zajedničkih gena
i istorije – a možda ne u okeanu već samo u septičkoj
jami.

Svest o toj verovatnoći čini da je srodstvo Danila s
njegovim junacima izuzetno i da prelazi granice običnog
humanizma; svaki život koji opisuje poprima svojstva
metafizičke krađe; život je shvatan kao zločin protiv
nebivstva.

Pre više godina u predgovoru njegovoj Grobnici za
Borisa Davidoviča napisao sam da je popularnost
biografije kao žanra među čitaocima povezana s tim što
je u našoj epohi «toka svesti» i tehnike igre školica
poslednji bastion realizma u književnosti. Hteo bih da
dodam i to - da pisanje biografije znači otimanje čoveka
zaboravu, kao što je davanje života čoveku njegovo
otimanje nepostojanju.
Među Danilove zasluge spada i jedno i drugo.

Prevela Biserka Rajčić

Iz: Josif Bordski, Wykład o Danilo Kišu, Zeszyty
Literackie, 2009/4, r. XXVII, str. 110-112.
__________________
*Tekst potiče iz arhiva Brodskog koji se nalazi u
Beinecke Library, u Jelu. Pročitan je na simpozijumu
posvećenom Kišu 1991. godine u Strazburu. Po mi-
šljenju sekretarice Brodskog An Kjelberg: «Objavljen je
na francuskom, međutim francusku verziju nikada nisam
videla»