Petnaest godina polemike o genocidu u Srebrenici

Ima sredstava koja se ne mogu opravdati.
Želeo bih da mogu voleti svoju zemlju a da istovremeno volim i pravdu.
Nije mi svejedno u čemu će biti velika, da li će to biti u krvoproliću i lažima.
Želim da je učinim velikom dajući svoj doprinos pravdi.

Alber Kami, Pisma nemačkom prijatelju

Petnaest godina polemike
o genocidu u Srebrenici Inicijativa mladih za ljudska prava - Srbija (pdf file)

Različite su interpretacije Srebrenice danas u Srbiji.
Većina ljudi potpuno je svesna da je u pitanju
zločin. Jedan deo još uvek negira da se tamo bilo
šta desilo, ili čak opravdava ono što se desilo. Ipak,
oni su u manjini. Među većinom koja je svesna,
vrlo su različita gledanja na sve što se dogodilo u
malom bosanskom gradu tokom jula 1995. godine.
Tu nailazimo na čitav spektar različitih pokušaja
relativizacije zločina u Srebrenici.

Osporava se broj žrtava („mrtvi glasaju na izborima“,
„popisani su i poginuli pre jula ’95“ itd),
osporava se da je bilo civila („poginuli su prilikom
proboja u oružanim borbama“, „poginuli su u
međumuslimanskom sukobu“, „nađeno je vrlo malo
poveza za ruke u masovnim grobnicama“ itd), osporava
se postojanje genocidne namere („u pitanju je
bila osveta za ubijene Srbe“, „nisu ubili žene i decu“
itd), osporava se čak i učešće VRS-a u zločinu
(„Dražen Erdemović je Hrvat“, „sve su organizovale
strane obaveštajne službe u saradnji sa Naserom
Orićem“ itd). Jednom rečju – osporava se sve. Nije
retkost da ista osoba osporava sve zajedno, iznoseći
međusobno suprotstavljene argumente (tipa: „Muslimani
su poginuli u borbama, a sve je organizovala
francuska obaveštajna služba“).

Deo javnosti i elite odbacio je sve gorenavedene
kvazi-argumente i prihvatio činjenice utvrđene pred
sudovima (više od 7.000 muškaraca i dečaka koje
je ubila VRS od 11. do 18. jula 1995. godine, a
kasnije premeštala tela da bi prikrila zločin). Ipak,
ostao je onaj poslednji korak – priznanje pravne
kvalifikacije utvrđenog činjeničnog stanja. Zašto čak
ni tzv. proevropske snage u Srbiji nisu spremne da
prevale preko usta reč genocid?

Radi se pre svega o čvrstom uverenju da je zločin
genocida toliko veliki da ostavlja pečat na čitavom
narodu kom su počinioci pripadali i u čije ime su
delali. Bio taj pečat psihološki („genocidni narod“) ili
materijalni (odšteta žrtvama). Zajednica čiji pripadnici
počine genocid ima samo dva puta. Jedan je
da na sve načine pokuša da relativizuje genocid,
a drugi da, uz punu svest o posledicama, odabere
metode kojima će bar delimično pokazati da je
svesna svoje istorijske i političke odgovornosti.
Srbija je danas na raskrsnici tih puteva. Ako stavimo
sa strane grube pokušaje relativizacije, ostaje nam
odnos „proevropskih“ političkih i društvenih elita
prema Srebrenici. Da li genocid ostavlja pečat na
čitavom narodu?

Pečat je na srpski narod stavljen u julu 1995. godine.
Stavio ga je Ratko Mladić kada je svojim trupama
naredio da počine genocid u ime tog naroda. Odgovornost
političkih i društvenih elita u Srbiji je da nađu
način da pokažu da društvo u Srbiji ne stoji iza genocida
u Srebrenici. Sve dok se društvo u Srbiji jasno
ne ogradi od zločina koji su počinjeni devedesetih,
Srbija bira da zadrži taj pečat i nameće ga svakom ko
se oseća pripadnikom srpskog naroda.

Elite bi pre svega morale da pokažu drugačiji odnos
prema prošlosti. Da jasno i bez okolišanja priznaju
zločin genocida, da se bez „ali“ izvine žrtvama u
ime Srbije koja nije ništa uradila da genocid spreči,
a mogla je (presuda Međunardonog suda pravde),
da odgovarajućim aktima spreče bilo kakvo relativizovanje
i negiranje genocida i oštro kazne svaki
govor mržnje koji slavi zločin (parole „nož, žica,
srebrenica“; tribine na fakultetima organizovane u
cilju veličanja ratnih zločinaca i izrugivanja žrtvama
itd), da dostojno obeleže genocid primerenim Deklaracijama,
spomenicima i svim drugim vidovima
simboličkih gestova koji znače porodicama žrtava.

Generacije koje dolaze morale bi o genocidu da
čitaju u udžbenicima, da gledaju dokumentarne
emisije na javnom servisu, da u bibliotekama
pronađu naučne radove koji se bave Srebrenicom.
Svaka institucija u Srbiji mora da bude svesna svoje
odgovornosti za neponavljanje ovih dela u budućnosti.
Od vojske i policije do sudova, škola i nezavisnih
tela. Tužilaštvo za ratne zločine nije podiglo nijednu
jedinu optužnicu za genocid, iako je više hiljada ljudi
moralo da učestvuje u celom poslu. Mnogi od njih
danas su u Srbiji i imena su im već pominjana pred
sudovima u Hagu i Sarajevu.

Materijalne odštete su takođe pokazatelj našeg
odnosa prema nasleđu prošlosti. Plaćali smo oficire
i vojnike koji su planirali i izvršili genocid. Plaćali smo
mehanizaciju, gorivo, hranu, sanitetski materijal i
oružje za Mladićeve trupe. Plaćali smo skrivanje haških
begunaca po vojnim i civilnim objektima, pripremu
njihove odbrane u Hagu i samu odbranu. Plaćali smo
sve kada je vršen i prikrivan genocid. Hajde sad da
platimo posledice genocida. Hajde da sednemo sa
porodicama žrtava i vidimo kako možemo da pomognemo.
Da damo stipendije deci čiji su roditelji ubijeni,
da obnovimo srušene kuće i džamije, da kupimo
poljoprivredne alatke i mehanizaciju, da napravimo
fond za reparacije, da preuzmemo finansiranje spomen-
obeležja u Potočarima… Hajde da uradimo bilo
šta. Ili bar da kažemo da nemamo trenutno novca za
sve to, ali da smo svesni da je to naša obaveza. Velika
bi prekretnica bila da konačno platimo žrtvama, a ne
zločincima. Svi bismo se bolje osećali.

Ovim postupcima Srbija bi pokazala da zna šta
znači pogubnost politike koja relativizuje genocid.
Odnos prema nasleđu prošlosti pokazuje se kroz
odnos prema žrtvama i njihovim porodicama. Sve
što Srbija uradi na tom planu, mora da ima u vidu
dobrobit i bar delimično zadovoljenje ljudi koji su
izgubili svoje najmilije. Ono što se desilo može da
posluži kao polazna osnova za izgradnju novog
vrednosnog sistema u društvu, novih politika po kojima
će delovati institucije, novih veza u regionu…

Bliska ratna prošlost određuje smer u kome idemo
i celokupnu budućnost Srbije. I to jeste pečat koji
ćemo morati da nosimo i sa čim ćemo morati da
živimo. Ako to prihvatimo, imaćemo jaku garanciju
da se zločini u regionu neće ponavljati.
Na kraju, sve ovo treba da uradimo zbog žrtava i
zbog sebe. Odnos prema žrtvama Srebrenice temelj
je budućeg društva u Srbiji. Kakav bude taj odnos,
takvo će nam biti i društvo. Iskreno, slobodno i odgovorno
ili… Ili ovo što danas imamo. Zbog žrtava i
zbog nas. Ne zbog Evrope!

Dragan Popović