E vala!

Dosta!!!!!!!!!Ne mogu vise!!!!!Ne mogu da predjem okean hodajuci, ipak je daleko. Ipak sam daleko. Mnogo daleko. Ljudi tamo su samo sest,sedam telefonskih brojeva udaljeni jedni od drugih. Moja daljina je hiljadama milja od centra, bilo kog centra, pa i onog u Beogradu. Nikog vise necu da molim, trazim, ocekujem...Dosta!!!!!!Vicem na sebe, Derem se iz sveg glasa u tisini ispred kompjutera. Dosta, budalo jedna!!!!Zar ne vidis? Da li je potrebno da ti se nacrta? Nisi nezamenljiva. Nisi nista. Ti si niko. U gomili raznih imena, cak se i tvoje ime stapa sa tudjim. Smesno je sto te niko ne cuje. Niko ne haje! Ne izmisljaj i ne zamisljaj. Svet je jednostavniji nego sto se misli. Sat zvoni ujutru, ako se ima sat, ljudi idu u kupatilo i kada su spremni, prelaze onaj isti put kojim idu svakodnevno. Sve je na odbrojavanje u nazad. Ja sam nestrpljiva da sto pre stignem.
U gomili, svako je sam. Sve je samo trenutak, bez osecanja, bezlicno....Svi su isti. Sve je isto. Dosadno do zla boga. Dosadno!!!!!!!!!!!!Dosta je bilo. Svi su slobodni. Ja nemam iluzija. Ne zavaravam se. Nema vise reciklaze. Reciklirana sam vise puta i sada je dosta. Radnja se zatvara posle likvidacije. Dosta!!!!! Sahranjujem svoje reci, svoju sdresu i broj. Prolazim kroz kapiju. Zalupicu vrata iz sve snage. Nadam se da cu stici do kraja hodnika. Nadam se u ime svih ostalih.